Феномен морнарске мајице
1 min readИз штампе је изашао „Парус надежды“ – роман „Једро наде“ Николе Маловића у преводу на руски језик, с потписом Ане Ростокине. Био је то повод да с награђиваним српским писцем из Боке Которске поразговарамо о феномену морнарске мајице, вези Срба и Руса, те о контроверзној тези да је најпознатији морепловац свих времена, Кристифор Колумбо, највероватније био конверзос, тј. Јевреј пореклом…
„Једро наде“ овенчано је бројним наградама. Да ли је то била главна препорука Министарству културе и информисања да потпомогне објављивање превода Вашег романа на руски језик?
„Свакако. Министарство потпомаже преводе оних дјела српске књижевности која се истичу у односу на прилично захукталу продукцију. Једно вријеме сам се двоумио да ли да ‘Парус надежды’ буде објављен у Москви или у Београду. Из бојазни да би ‘Једро наде’ у Москви било утопљено у мору књига, одлучио сам се за другу опцију, тј. да Руси у нашим географијама могу да пронађу роман који нас тематски спаја“.
О чему говори „Једро наде“ – ако је могуће комплексно књижевно дело опште свести у неколико реченица?
„‘Једро наде’ говори о феномену најпознатијег, најсексуалнијег и најавантуристичкијег модног дезена на свијету – а то је морнарска мајица, која је и војна униформа у свим морнарицама.
Радња се дешава у бајковитом, барокном Перасту, који је све што има подигао из плаво-бијелог злата. Но финале маестозо, роман доживљава у проученој тврдњи да је највећи морепловац свих времена, а то је Кристифор Колумбо, највјероватније био конверзос – Јевреј поријеклом, јер је мало чудно да на прва три брода, ‘Нињи’, ‘Пинти’ и ‘Санта Марији’ не плови католички свештеник супротно ономе што смо учили, али плови именом знани Луис де Торес – тумач за хебрејски – из чега испада да је прво Здраво! изречено у Индијама било изречено на хебрејском, што баца потпуно ново свијетло на нама знану историју. Притом, теза о Колумбу као конверзосу није моја, него је теза чувеног Симона Визентала…“
Велика књижевна дела баве се универзалним темама и превазилазе велике удаљености земаља и култура. Претходно сте се руској публици представили кратким причама. Каква су Ваша очекивања од превода романа?
„То нико жив не може знати.
‘Парус надежды’ сада има свој живот.
Роман може промијенити мој живот тиме што ће изазвати одушевљење у руском читалачком оку, а може проћи и незапажено, између осталог и зато што је превод објављен у Београду а не у Москви. Ипак, ми сада имамо са чим да изађемо пред руског читаоца, јер је Руса, не рачунамо ли туристе из бивших YU република – највише од свих на нашим просторима. Објавио Недељник!“
У једном интервјуу сте рекли „да роман живи онолико дуго колико је у њега уложено љубави и времена“. Писали сте „Једро наде“ шест година. Због чега тако дуг процес? Да ли су неке мисли и идеје стасавале у Вама за то време?
„Нисам једини који пише романе тако дуго, али сам можда једини писац и књижар који види везу између дугог настанка књиге и њене продаје.
Књижари између себе казују да постоје дјела која ће се продавати заувијек. Роман ‘Лутајући Бокељ’ писан 5 година, најпродаванији је роман у историји модерног заливског књижарства.
Да ли мислим да роман о феномену морнарске мајице такође има читаоце на дуге стазе? Мислим. Много времена се троши у проучавању грађе, у њеној обради и уграђивању у племенито тијело романа“.
Ви у „Једру наде“ предочавате мање познате а опет изузетно занимљиве податке о историјским везама Бокеља, пре свега Пераштана, и Русије. Ко је на кога више утицао?
„Русија историјски има више магнетизма, а ми Медитеранци више топлог мора.
У роману све врви од Бокеља који имају везе с Русијом. Наутички педагог, Марко Мартиновић, у Поморској школи у Перасту обучавао је 1698. седамнаест питомаца Петра Великог. Пераштанин Матија Змајевић био је адмирал руске Балтичке флоте. Херцегновљанин Марко Војновић био је адмирал руске Црноморске флоте и заповједник луке у Севастопољу.
Први Србин који је опловио свијет био је такође Бокељ, Стеван Вукотић. Подвигом се прославио 1826, на руском ратном броду ‘Предпријатије'“.
Да ли сте Ви стасавали на руским класицима и пратите ли савремену књижевну сцену ове земље?
„Херцегновска Књижара Со, у којој живим, има полицу са руским писцима преведеним на српски. Све што уђе у читалачко око, утиче. Руска цивилизација дала је генијалне писце, који можда служе, по Дучићу, само зато да би прво свом, па онда и другим народима, исциједили есенцију руске душе. На мене је највише утицао Достојевски када је кроз опис Великог инквизитора нацртао разлику између западне вјере да се слобода не једе, и руског осјећаја за слободу која чудом храни своје вјернике“.
Извор: Српски телеграф, Катарина Стаматовић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sa srećom, na dugaja ljeta, Nikola!
Na ruski preveden, i njih da privedeš svojoj literaturi, kao što si nas.