Feljton: Raspopi na delu

Piše: Mišo Vujović

Crkva Svetog Đorđa u dvorskom kompleksu kralja Nikole u Kruševcu, delu Podgorice nazvanom po staroj srpskoj carskoj prestonici, bila je pretesna da primi sve vernike.

Desetine ljudi smerno je, u molitvenom tihovanju, ispred hrama učestvovalo u nedeljnoj liturgiji na praznik Pokrova Presvete Bogorodice.

Stotinak metara dalje, na maloj okrugloj natkrivenoj bini, čovek u svešteničkoj odeždi, s kadionicom u ruci kružio je oko montažnog stola prekrivenog tamnocrvenom čojom.

Na stolu su stajali krst, dva svećnjaka, služebnik, knjiga s nalepljenim crvenim krstom, simbolom sujeverne Crne Gore. Na drugom, vikend-stočiću nalazili su se: pogača, pokrovac, plastična flaša s amblemom „Crnogorska pravoslavna crkva“, ručno zvonce (umesto zvonika) i knjiga O hrišćanskoj crkvi u Crnoj Gori.

Dok prilazimo, Zoran Bogavac podseća kako je naš kolega, fotoreporter Života Ćirić, prošle godine na Njegušima od „vernika“ tzv. Crnogorske pravoslavne crkve dobio batine.
„Policija ga je štitila, držeći ga da ne pobegne, dok su ga huligani tukli.

Bio je krvav, polomili su mu objektiv i blic na aparatu“, smirenim glasom priseća se Zoran koji je, braneći hramove po Crmnici sa đakonom Jovanom Plamencem već imao više „bliskih susreta“ sa jurišnim jedinicama „autokefalaca“. Nekoliko puta je dolazilo i do potezanja oružja.

Bilo je i pesničenja, a otac Radomir Nikčević, paroh cetinjski, pre nekoliko godina morao je, da bi se odbranio, da demonstrira briljantnu tehniku udaraca nogom.
Međutim, u dobro poznatom maniru „drž’te lopova“, čovek u svešteničkoj odeždi, nakon upoznavanja, upozorava nas da se pripazimo onih tamo preko – „amfilohijevaca“!

„Oni, čim vide da je neko sa nama, spremni su da biju, strašno su netolerantni i agresivni. Ovo je naša crkva, služimo pod otvorenim nebom, u proseku dođe trideset pet ljudi; sve smo sami stvorili, evo ovi svećnjaci, oni su ručni rad, poklonio ih je onaj gospodin levo; pomažu ljudi, biće dobro, ako Bog da“, snebivajući se priča takozvani paroh podgorički, protojerej – stavrofor Živorad M. Pavlović, alijas Žika Smederevac, nekadašnji paroh smederevski, raščinjen zato što je crkvenu blagajnu olakšao za 150.000 nemačkih maraka i tadašnjih (1997) 80.000 dinara. Sitnica. Grešna ljudska duša.

„Pare su đavolje iskušenje, s njima svako zlo stiže“, govorio je jedan svetogorski kaviota.
Nameštajući se pred objektivom pokušavajući da savlada novu crnogorsku ijekavicu, Žika Smederevac uzdignutog čela, prosvetiteljskim glasom ređa svoje podvige i napore, od Lučindana prošle do Pokrova Presvete Bogorodice ove godine.

Osim misije oživljavanja crkvenog života Crnogoraca, Žika uspeva da nađe vremena i za kulturno uzdizanje. Više puta je, veli, bio u pratnji „mitropolita Mihaila“ na promocijama raznih knjiga (i mekog i tvrdog poveza), a posećivao je i izložbe, posebno je oduševljen cetinjskim Bijenalom (koliko me moje novinarsko pamćenje služi, na tom Bijenalu bilo je više aktova nego pejzaža, ali ne prekidam lirski zanos nadahnutog Žike).

Svake „neđelje“ služi „svetu liturđiju“ u Kruševcu. Ponosno ističe da je služio sa „mitropolitom“ na Cetinju, u Bajramovici, na Lipi Cuckoj (ukupno šest stanovnika – takođe me podseća moje skromno pamćenje) i Očinićima.

Svoje pregalaštvo ilustruje „velikim brojem krštenja, vjenčanja, osvještavanja domova, opijela na Cetinju, Podgorici, Tološima, Risnu, Kotoru, Prčnju, Čevu…“

Ove etažne aktivnosti utemeljio je Ilija-Antonije Abramović još 1993, obznanjujući ih oglasima u Monitoru i Liberalu.
„Vršim krštenja, vjenčanja, osvjećenja, rezanje slavskog kolača, opijela, parastose… Mitropolit Antonije“, stajalo je u jednom od oglasa novoproklamovanog gospodara autokefalnih Crnogoraca.
Afirmišući svoju novu „crkvu“, Smederevac navodi da je dao više intervjua za crnogorske medije. Misija vrtanja autokefalnosti Crnogorcima iziskuje natčovečanske napore i nemali rizik, s obzirom na „netolerantnost i agresivnost militantnih pristalica Srpske pravoslavne crkve“.

Ali, zahvaljujući velikim dobrotvorima – Vulu Marašu i Milu Đukanoviću, sestrinskoj pomoći UDB-e, Dukljanske akademije, Matice crnogorske, Crnogorskog PEN centra, crnogorskog Helsinškog komiteta, a pod budnim okom don Branka Zbutege – ova šovinistička pseudo-verska nevladina organizacija trnovitim stazama korača ka zvezdanim visinama.

„Evo, javljaju mitropolit je kod Meteriza, brzo će stići!“ uskliknuo je veselo Žika Smederevac.

Tačno deset minuta do deset časova, naoružan vladičanskim žezlom i telesnom pratnjom, stiže Miraš Dedejić, prokletstvu predat raspop.

Nekadašnji klirik Vaseljenske patrijaršije, sada takozvani mitropolit takozvane crkve. Tridesetak „vernika“, pretežno srednje životne dobi, nekoliko dečaka i devojčica srdačno je pozdravljalo „vladiku“. Celivanje obraz u obraz pokazivalo je harmoniju i bliskost između „pastira“ i njegovog malobrojnog stada.
Među prvima, u zagrljaj „vladici“ pala je protinica-stavroforka gospođa Pavlović, koja je očito pristigla iz Smedereva.

Pre nešto više od godinu dana u telefonskom razgovoru autoru ovih redova kazala je da joj se muž odmetnuo i da o njemu ne želi ništa da čuje.

Kasnije sam saznao da je u pitanju druga osoba uskočila da olakša pečalbarske dane Žike Smederevca. Očigledno da je Živorad za crnogorske prilike pribavio autentičnu popadiju. Ako su „popovi“ sumnjivi, popadije su oriđinali.
Dvoje „vernika“ celivalo je „svetu desnicu“ svoga vladike, mada se to u ovoj „crkvi“ očito nerado upražnjava, verovatno iz higijenskih razloga. Ugledavši novi lik u svom malenom i odabranom stadu, Miraš prostreli pogledom Žiku Smederevca.
„Novinar, novinar iz Beograda, vladiko“, snishodljivo se osmehujući požuri da objasni Živorad.
Žustrim iskorakom, razvlačeći usta u osmeh, s ispruženom rukom, promrmlja:
„Mitropolit Mihailo“, učtivo mi klimnuvši glavom.
„Zoran Alempijević“, uzvratio sam kroz zube, prihvatajući igru lažnog predstavljanja.

Lični „mitropolitov“ snimatelj nije propustio da ukrupni moj facijalni profil. Iza Miraša je trčkarao hronično prestravljeni „paroh primorski“, raščinjeni monah Milutin, sada Miroslav Cvijić, u društvu rukopromovisanog đakona Sretena Vujovića, čiju je poternicu zbog rasturanja droge 1993. objavila podgorička Pobjeda.

Na bini se, kao pre početka pozorišne predstave otvaraju koferi, oblače kostimi. Nesrećni Miroslav Cvijić nešto je zaboravio. Pokušava da se opravda.
„Evo, uzeću taksi“, preplašeno se snebivao Cvijić.
„Ćuti, budalo“, kroz zube je siktao Miraš.
Stiže i Jevrem Brković – gologlav, zalizan, bez štapa i penjoara, u Brozovo vreme vođen pod konspirativnom udbaškom šifrom „Maganik“, sada predsednik Dukljanske akademije, registrovane kao nevladina organizacija.
„Evo, Mirašu, ovo saopštenje je iz Mojkovca poslao Božo Bulatović na moj faks. Treba ga poslati svim medijima“, zapovednički se „mitropolitu“ obraća Brković.

Očito da je predsednik DANU u međuvremenu unapređen, i da je sâm Miraš itekako svestan hijerarhijske lestvice – sistema potčinjenosti. Zvanje je zvanje, a kožne kabanice odavno se najviše pikaju. Moj prijatelj Kosta Kilibarda, vajar i šeret, često uobičava da kaže:
„Špijuni su u Crnoj Gori uvijek bolje rađali no pasulj i krtola.“
Predstava počinje. Žamor se ne utišava. Dan sunčan, miholjsko leto. „Vernici“ ćaskaju, puše, pljuckaju, omakne se pokoja psovka na račun onih preko puta. No, imamo razumevanja, treba izdržati sat i nešto više u mestu. Pokojni Ilija Abramović nakon aklamativnog ustoličenja na Lučindan 1993, molitvu je počeo rečima:
„Ajde da budemo malo strpljivi, da se Bogu pomolimo. Evo, brzo ćemo, neće dugo trajati.“

Nastaviće se..

Izvor: Odlomak iz knjige „Crnja i Gora“ koja je objavljena 2002. godine