Фељтон: Његош и Ловћен (IV дио)

Пад Ловћена 1916

„Што се црним задоји ђаволом
обешта се њему довијека”.

Из писма Комнена Бећировића, писаног ми из Париза 28 октобра/10 новембра 1971, сазнаје се да му је др Геза Кевеш, историчар и бивши кустос у Војном музеју у Бечу, стар 75 година, причао о свом учешћу, као кадет у артиљерији, приликом битке за Ловћен, да је остао у Црној Гори до марта 1916, и тада с оцем отишао на италијански фронт. Он је познавао многе високе личности, нарочите оне које су имале везу са ратом против Црне Горе и доцније управљале њом.

Према његовом казивању, генерал Кевеш је, после освајања Београда 1915, у својству команданта Треће армије преко Аранðеловца, Горњег Милановца и Чачка дошао у Сарајево 17/30 децембра 1916, где га је на станици дочекао „великом парадом и почастима генерал Саркотић, гувернер Босне и Херцеговине”. Чим је генарал Кевеш сишао са воза, почео је да виче на Саркотића, коме је у то време био предподстављени, „говорећи да он иде на Ловћен и Црну Гору, да су његова кретања тајна, а гувернор га дочекује с парадом. Саркотић се правдао да је народ хтео да тако дочека победника”.

Саркотићеви Бошњаци ушли су у састав Треће армије, и кренули на Ловћен, једни преко Боке Которске, а други преко Херцеговине. Др Кевеш је напоменуо да Саркотић, није учествовао у бици за Ловћен, „него је тражио од главнокомандујућег, и њему самом предлагао, да битку посматра двогледом са једног аустријског бојног брода из Боке Которске”, Официри су из штаба генерала Кевеша „нашли то помало смешно”. Сам генерал Кевеш је пратио борбе из главног центра операција, који је тада био у Сарајеву, јер је он командовао и трупама које су надирале ка Мојковцу и Тари.

Деветнаестог корпуса, у чијем је саставу била генерала Виктора Вебера четрдесетседма пешадијска дивизија и артиљериска бригада под командом пуковника Портеншлага. Командант корпуса је био генерал Игнац Тролман, који је са Вебером био одликован крстом Марије Терезије. Касније су Саркотић и Тролман тражили од цара Карла титулу вон Лов-ћен. Цар је по том питању затражио мишљење од генерала Кевеша, и када се овај сложио, Саркотићу је додељена титула вон Ловћен, а Тролману вон Ловћенберг.

После пада Ловћена, у Бечу је почела да се ствара иконографија око Ловћена, прављене су медаље и значке за обележавање ове битке, Влада је упутила уметника да изради слику Ловћена, на којој је приказан његов масив са превојима и серпентинама, али без цркве на врху. Сам генерал Кевеш наручио је медаљу, на  којој је  писало овако: ,, Generaloberst Hermann  von  Kobesskaza  komdt. Der 3. Armee ,полу лево: „1916  Iwangorod 13/8 1919”, десно: „Belgrad 9 октобар 1915”, а у пољу лево име уметника: „О. Thiede”. На другој страни приказан је Ловћен, Котор и у Заливу ратна морнарица, у отсечку: „Ловћен 11. Јануар 1916”, а испод тога: „К. F. A.”.

Генерал Кевеш је био наручио још једну сличну медаљу, али је остала недовршена јер је уметник Cshertenr нагло умро. На њој се види генералов лик, а друга страна је празна. Израђена је и једна велика слика, на којој је приказан генерал Кевеш са својим штабом у Котору после пада Црне Горе, на којој се види и Саркотић, а у позадини карта Црне Горе. Ова слика се налази у бечком Војном музеју.  Код др-а Кевеша се налази и препис депеше краља Николе упућене Фрању Јосифу, послате преко генерала Кевеша, и која је код нас објављена 1921 године.

Још 10 новембра 1915, Србија је била обавештена да ће Аустро-Угарска запосести Ловћен. И заиста, под командом генерала Хермана Кевеша Трећа армија кренула је из Београда на Црну Гору. У саставу њеном био је Деветнаести корпус којим је командовао Игнац Тролман, у чијем саставу био је и четрдесетседми пешадински пук под командом Виктора Вебера. Кевеш је тада примио заповедништво на целом фронту од Призрена до Котора, и под његову команду укључене су јединице којима је командовао Саркотић. План о нападу на Ловћен израдили су Саркотић и Вебер. Према томе плану требало је нападнути Ловћен путем Цетиње-Кук преко Срдара брда. Са овим планом сложио се и Кевеш, па је донета одлука да напад почне 26 децембра 1915/9 јануара 1916 године. После тога је Кевеш отишао за Сарајево.

Тако је, под командом Тролмана у одлучујући бој кренуо Деветнаести корпус од 33 батаљона са 20 брдских топова. Са Запада га је подржавала флота, а са истока Осми корпус под командом шојхонштула: тиме су Црногорци били заокружени. Док је од стране Котора пешадија напредовала, дотле је четрдесетседми пешадински пук наишао на јак отпор. Саркотић је само првог дана посматрао борбе са брода, па је и он отишао у Сарајево, наводно због послова у Земаљској влади.

На крају, у борби четрдесетседми пешадински пук успео је да освоји кључни положај Солар, наневши Црногорцима велике губитке у људству и оружју. Идућег дана, бригада Терк Деветнаестог корпуса кренула је на Ловћен, а отпор Црногораца сломљен је ватром топова са бродова. Тада уморни Црногорци нису више могли извршити противнапад.

Сутрадан, тј. 29 децембра 1915/11, јануара 1916, црногорске снаге напустиле су граничне висове. Када је после тога четрдесетседми пешадијски пук улазио у Цетиње, стигла је од црногорске Владе и краља Николе молба да се успостави шестодневно примирје ради преговора о миру. У борби на заузећу Ловћена имали су заслуге више њих, па и Саркотић са својим муслиманима, што му је и цар Фрања признао доделивши му пред смрт баронску титулу.

Поводом освојења Ловћена посветио му је песму Иван Тртањ, која је објављена под насловом Освојитељу Ловћена, ген. војсковоðи др-у Стјепану пл. Саркотићу, 13/26 маја 1916 у Загребу у листу Хрватска, органа „странке права за све хрватске земље”. Песма гласи:

“Соколе сиви!…Имасмо људи,
имасмо повјст правих јунака
умом и мачем… Нит’ удес љути,
нити им спомен прекрила рака,
а за њих данас и твоја слава
с гусала рода свуда озвањава.
Јунак ти Хрват поносом поје,
с јунаштва твога препунан среће,
уз прве борце од крви своје
на пиедестал и тебе меће,
Хрватска тебе њихала мајка,
поносни с тог су твоји Хрвати!
Да, ти Хрват, Ловћен то збори,
Термопил овај љутих мегдана,
одакле твоја слава сад учи
на удес свију злогуких врана,
ко класје коса твоја је шака
срушила овог гордог јунака…
Хрвати зато хвалу ти кличу,
хосна пјева Дукљанин сваки,
у грудим наде нове им ничу
на бољи живот, поносни, лаки;
сатро си главу гладној аждаји,
слободу дао зетској домаји!
Ни Цезар ниси, ни Алексадар,
ни Осман моћни, ни Бонапарте,
што силном војском миенат је кадар
народа малих домова карте,
Зриновић ти си, што дом и краља
браниш и чуваш од змајских раља!
Олимпа лиру скинут бих хтио,
достојно да те славити могу,
јер главу ти си душману свио,
рад ког сам сузу пролио многу;
осињак овај вјечног немира,
корито сад пресахлог вира.
Соколе сиви!… Гениј Хрвата
искрену хвалу сада ти шаље:
Хрватска круну од сухог злата
Хрватској мајци сјат’ и даље!…
Хвала ти, лане, јуначка хвала
од свих Хрвата с мора и жала!”

Тај исти Тртањ је 25 новембра/8 децембра 1918, после победе српске војске, после прогањања Саркотића, тог освојитеља Ловћена, и уједињења, објавио у загребачким Илустрованим новинама песму под насловом Хрват брату Србину, која гласи:

Ја не мрзим тебе, брате,
клевета то бјеше пуста,
ја бих дао живот за те
и залогај задњи уста!
Твоја радост јест и моја,
твоја туга и моја је,
твоја суза, без покоја
и на мом се оку сјаје!
И ја мрзим из дна душе
све туðинце, све гробаре,
што нам срећу дома гуше,
што сужанству измећаре…
Дом их прими, дом наш јадни,
с брда, с дола, са свих страна,
кад су боси, голи, гладни
овдје нашли топла стана…
А за хвалу? … шути, шути!
тек јакрепи из тамница
знаду наш тај удес љути,
цикли дар нам од туðинца!
Ал’ им пакост вје залуду!
пуче камен с нашег гроба,
пуче ко на задњем суду,
нема више бједног роба!
Сваки Хрват сад Србииу
на груд пада ко брат прави,
што је било, све то мину
и безданој заборави!
Сузам нам је веће доста
намочена жића књига,
једно само нам оста:
један дом и једна брига!
Хрват Србу брат је мио
Србин њему уздах чисти:
пјево, плако, гје ко био
нек су нам пути исти!
Нек процвате дом нам свети,
исти Србу и Хрвату,
досад ко Христ разапети,
сад будимо братац брату! “

И на крају, Тртањ се враћа првобитном мишљењу, па песму љуби мач, сачињену 1925, објављује у загребачком Хрватском праву, главном органу Хрватске странке права, који је утемељио Анте Старчевић, чији су следбеници усташи, који мачевима својих очева толико су зла Србима нанели у последњем рату. Ова песма Тртња гласи:

,,љуби мач ми већ одавно
у запећку зарђао,
уз кога ми отац славно
за Хрватску војевао,
а кад је на час смрти,
под проклеством мени дао.
Ево синко, мач ти љути,
не бој га се, друг је вјеран,
неће дати подигнути,
макар паклом био тјеран,
само људски њим ти коси,
бит’ ће одкос неизмјерни.
Уза њ буди ко лав снажни,
вјечан чувар правде свете,
нека виде свеци лажни,
нека виде вражје чете,
жедна борбе и освете.
Уз њ чекај увијек спреман,
као на пир красне љубе,
док не дође земан,
докле трубље не затрубе,
да се Хрват за дом бори,
да се браћа у бој снубе.
А кад дође час тај златни,
припаши га против врага,
па освети са Хрвати,
Хрватску ти мајку драгу.
Кренеш вјером. Проклет био!
И ту пусти душу благу…
А тај мач ми вазда хрђа,
и без боја и без права.
Ја сам проклет – ја сам хрђа!
издајица ја Хрвата.
Ја тек плачем. Та гдје мача,
кукавица да се хвата!”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: