ИН4С

ИН4С портал

Фељтон: Његош и Ловћен (I дио)

1 min read

naslovnafeljton

Поводом двјеста година од рођења Петра II Петровића Његоша – ловћенскoг Тајновидца, на порталу ИН4С, у наставцима ће бити објављена књига „Његош и Ловћен“ покојног др Љубомира Дурковића – Јакшића, својеврсно свједочанство о страдању Његошеве капеле и настојањима да се Капела врати на првобитно мјесто, врх Ловћена, и тиме испуни Његошев завјет.

Посебну захвалност дугујемо приређивачу књиге Комнену Бећировићу, који нам је дозволио да овај драгоцјени историјски материјал представимо широј јавности и путем нашег портала.

autorslika

Његош и Ловћен

Његош, који је рођен под Ловћеном у Катунској нахији, за коју је у песми Нахије рекао: „Ти си мати српске Горе Црне”, написао је песму о поети на Гори, уствари о себи на Ловћену:


Ко је оно на високом брду – попео се на крутој литици,
смјело сио на висину страшну
и весели са ње поглед баца,
пут пучине мора кипућега,
гледи море кâсе узљуљало,
кâвалови за валовма трче,
стењу исти са ужасном хуком
по простору немирне равнине,
устрашени Еоловим бичем
ломе своју силу непрестано
о окружне скале и брегове?
Тај ти исти бистро око бача
пут престола свемогућег Творца, 
погледима таму просијеца
тê прекрила поља подуранска
како муња дебеле облаке.
Он свуд очи веселе окреће, 
тражи с њима, никад не престаје, 
веља дјела Творца великога 
да у пјесне славу њему поју,
са тим питâи весели душу.
Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи Божеству;
од другије свије умни твари
он најближе са могућим Творцом 
има својство те га са њим зближа, 
јер он може саздати свјетове 
у идејам’ високолетећим, 
кâно што их Отац премогући 
дјелом сазда и ево их каза.

Тај поет-Његош је на Гору-Ловћен често излазио и са ње посматрао Јадран како његови валови бију обалу. На њој је, на своју славу Ђурђевдан, 1833, написао кратку песму, казавши за себе шта је по вери, патриотизму, завичају, писму, језику, народности и духу: 

Име ми је вјерољуб, презиме ми родољуб.
Црну Гору, родну груду,
камен паше одасвуду.
Српски пишем и зборим,
сваком громко говорим:
народност ми србинска
ум и душа славјанска.

Његош је од самог свог доласка на власт водио борбе против суседних Турака, а и против зла домаћега, издајника потурица, расрбљеника, као и против аустријских власти. Да би с Аустријом решио пограничне спорове, залагао се за разграничење ради чега је успостављена заједничка комисија која је на томе радила од 1837 године. Приликом тог разграничавања пристао је на уступање права,јурисдикцијских и земљишних, манастира и цркава у Боки Которској само да би у име Црне Горе, која је и од Аустрије сматрана турском територијом, он потписао 1841, уговор о успостављању границе, чиме је ударио темељ будућем признању независности Црне Горе 1878, на Берлинском конгресу, када је иста граница према Аустрији призната.
А да би зауставио аустријске даље прохтеве о освајању Ловћена, Његош је 1845, сазидао цркву на Ловћену, посвећену Светом Петру Цетињском, себи за гроб а Црној Гори гранични белег-симбол слободе према Аустрији.

Али Аустрија није то поштовала већ је стално желела да Ловћен добије на било који начин. Та жеља јој се остварила у току Првог светског рата кад су, крајем 1915, хрватске и муслиманске, босанско-херцеговачке јединице, под командом хрватско-аустријског генерала Саркотића, заузеле Ловћен и тешко оштетиле цркву на његовом врху. Идуће године, у августу мјесецу, бечка влада, у намери да одузме Ловћену карактер свесрпског светилишта, принудила је митрополита црногорског Митрофана Бана, да се изврши ексхумација Његошевих остатака и да се снесу на Цетиње. Ту су остали све до 1925 кад је, настојањем Српске Православне Цркве и краља Александра, Његошевог крвног сродника рођеног под Ловћеном, владичина задужбина на Ловћену, на истом мјесту и у истом облику, била обновљена, а Његошев прах у њу свечано враћен, уз присуство краља и краљице и највиших црквених и световних представника те уз опште народно славље.

Међутим, влада Републике Црне Горе, упркос чињеници што је унела врх Ловћена са његошевом капелом у грб Републике, покренула је, почетком 50-их, идеју да се гради нови споменик на Ловћену, али у складу са владајућом идеологијом, без религиозних обележја. Посао је предложен, преко ондашњег југословенског амбасадора у Вашингтону, Владимира Поповића, родом из Брчела, вајару Ивану Мештровићу, који је за време Другог светског рата, по одобрењу Анте Павелића, легално напустио Хрватску и настанио се у Америци. Као што се види из преписке, вођене 1952-1953, између Владимира Поповића и Ивана Мештровића, овај је тај предлог утолико једва дочекао што је одавно имао претензија на Ловћен. Осим тих писама, о ангажовању Владимира Поповића, иначе прохрватски настројеног, за подизање маузолеја на Ловћену свједочи син Ивана Мештровића, Мате Мештровић.
Он се 1971, срео у Дубровнику са тада већ пензионисаним Поповићем, да би идуће године објавио разговор који је том приликом имао са њим. Ту, између осталог, стоји: „Познавао сам га (В. Поповића) од раније када је био у сталном контакту с мојим пок. оцем Иваном Мештровићем у вези с подизањем Његошевог споменика на Ловћену”.
Иако је Мештровић био емигрант, уз то проусташки настројен, пада у очи у преписци између Поповића и Мештровића, велика снисходљивост Титовог дипломате и његово одушевљење идејом новог споменика на Ловћену по замисли хрватског вајара.

kapela1902

Друга значајна политичка личност која је тада испољила слично одушевљење, био је Милован Ђилас, који ће убрзо пасти у тешку немилост режима у који је био себе непоштедно уградио. Он се у својој књизи о Његошу на немачком језику, писаној 1957-1959, у затвору у Сремској Митровици, изражава крајње панегирично о Мештровићевом споменику Његошу: тај споменик наводно наставља врх Ловћена, спаја Његоша са планином, даје визију властитог доба, урезује Његошеву поезију у скулптуру како би је свет увек могао држати пред очима, итд., итд.

Међутим, Ђилас, неких десетдванаест година касније, као да излази из тог бунила па се у писму од 8 марта 1971, упућеном Комнену Бећировићу, који му је тражио да се поводом велике полемике која се дигла око Ловћена, огласи у западној штампи, изражава сасвим супротно. Он вели да је похвалу Мештровићу писао у време кад је јавни живот био пригушен, да је рушење црквице на Ловћену наопак и безуман посао, иако се декларише као велики Мештровићев поштовалац, да се није још огласио како не би у очима Хрвата испао као српски националиста, и томе слично.

Исто тако Ђилас је из српског издања своје књиге о Његошу, објављене 1988, избацио своју похвалу Мештровићу.

Упркос општем отпору коју је изазвала идеја да се руши постојећи споменик на Ловћену и на њему гради други по замисли Мештровића, та идеја је стала да се спроводи у дело, посебно после сусрета између Јосипа Броза и Ивана Мештровића 1959 на Брионима. Изгледа да је одлучујући моменат за то била Брозова посета Цетињу 1968, након чега је уследила одлука Скупштине општине Цетиње да се уклони Његошева задужбина са Ловћена и на њеном месту подигне маузолеј.
Цетињски одборници на челу са Петром Томановићем су се наводно позвали на одлуку владе Црне Горе из 1952, коју до сада нико није видео. Сви отпори том вандалском пројекту, како у земљи тако и вани, били су узалудни, пошто се у њега тотално укључила држава политички, пропагандно и финансијски. Радови на рушењу капеле и заравњивању Језерског врха отпочели су 1970, да би трајали четири године и завршили отварањем маузолеја крајем јула 1974. 

Ипак Цетињска митрополија се супротставила овом подухвату тужбом Уставном суду Југославије против Републике Црне Горе, опуномоћивши адвокате Јевта Поповића из Никшића, Слободана Суботића, Вељка Ковачевића и Николу Радовића из Београда, и замоливши мене да припремим историјске доказе о Његошу и његовој цркви на Ловћену. Спор је вођен око тога да се Његошева задужбина на Ловћену не руши и из ње не износе Његошеве кости, а пошто је то 1972, урађено, да се поново обнови Његошева црква и да се у њу врате његове кости. За време тога судског спора ја сам 1971,објавио обимну књигу Његош и Ловћен. Међутим, Уставни суд Југославије на челу са Блажом Јовановићем је тужбу Митрополије вратио Уставном суду Црне Горе који је пресудио да се капела руши а подиже маузолеј.

Ова моја друга књига Његош и Ловћен допуњава новом градњом и документима, историју Његошеве задужбине на Ловћену закључно с обновом 1925. То ће корисно послужити приликом њеног будућег поновног обнављања на истом месту а према постојећим оригиналним плановима из времена њене прве обнове, који се овде публикују. Тиме ће се остварити не само Његошева жеља већ и захтеви многих наших домаћих родољуба, али и оних који живе ван граница Југославије, од којих овде истичем књижевника Комнена Бећировића из Париза, који је питању Ловћена дао међународне размјере.

Отварањем питања Ловћена, након седамнаест година ћутања, управо Словом о Ловћену Комнена Бећировића у НИН-у од 10 децембра 1989, и мноштвом написа који су уследили, дигао се у српском јавном мњењу велики вал за повратак Његошеве капеле на Ловћен. Чак је у ту сврху, 24 октобра 1990 у Подгорици, створен Покретачки одбор од угледних личности из разних области нашег културног живота. За кратко време тај Одбор је развио тако живу делатност да би подухват повратка капеле на Ловћен већ вероватно био остварен, да распад Југославије, чији су главни виновници били Хрвати, а затим ратови који су уследили, нису то онемогућили.

Преостаје нам да све чинимо да се ловћенско кандило у нама не утули, пре но што се једног дана опет на Ловћену не уждије.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

25 thoughts on “Фељтон: Његош и Ловћен (I дио)

  1. Мора да се радује из окриља Господњег велика душа нашег Љуба Дурковића пред овим таласом истине о Ловћену који са портала ИНС-а исцјељујуће запљускује широку јавност.
    Поготово после глупарија и бљезгарија које је Побједа недавно објавила на ту тему.
    Још кад би неко од наших младих вредних Срба-Црногораца скенирао и тиме омогућио постављање на мрежу, велику Дурковићеву књигу Његош и Ловћен, изашлу 1971, и специјални број часописа Умјетност, објављен наредне 1972, под насловом Сумрак Ловћена по чувеној слици Петра Лубарде, а који је одмах био забрањен од стране Брозовог режима управо зато што је доносио пуну историјску истину о Ловћену и његовом страдању што се тада увелико одвијало.

  2. U danasnjoj Nemackoj postoje sesnajest pokrajina-Savezne drzave. Da vas ne zamaram kod „kolege“ Google nacicete njihova imana i njihpvu istoriju. Bavarac, Saksonac gradjanin ,iz Hamburga ili iBona itd., koda dalje daje svoje podatke i poreklo svako od njih se izjasnjava ka DEUTSCHE.
    Zasto se Srbima osporava da imaju pokrajine koje su srpske i da tu zive Srbi?
    Srbi su skloni verovanju u svetske zavere, ali ova svetska borba za unistenje i ponizenjem Srba i Srbije traje vec vise od nekoliko vekova uporna i sa sistemom.
    Primitivci vrlo brzo i lako prihvataju novotvorije. To se koristi od strane onih koji ne zele dobro Srbiji iz kojekakvih razloga i stvaraju nove nacije i nove jezike. Bio sam mlad kada su komunisti stvorili MUSLIMANSKU NACIJU. Moje tadasnje drustveno-politicko znanje bilo je skromno ali sam se zgrazavao takvom silovanju iz ideoloskih komunistickih razloga takvoj jednoj idioteriji, kada se zna kako se definise Narod i Nacija. Drugovi Marks i Engels su takodje misljenja da se Narod ne odredjuje po veri vec po drugim kriterijima. Vidim paralelu u Crnogorskoj Naciji, Bosnjackoj Naciji i crnogorskom i bosnjackom jeziku. Srpski zet Albert Einstein je rekao: Vasiona mozda ima granice,da ljudska glupost nema granice u to sam siguran.Glupa i naucno nedokazana prepucavanja ko je Srbin, a ko Crnogorac prelazi u raspravu bez granica i pogoduje samo trecem koji trlja ruke na usijanim glavama i budalama koji nepoznaju istoriju i svoje poreklo..

  3. Zbilja, svasta li se ukotilo u Milovoj drzavi, kao ovo abezina Senelez sto Crnogorce brani ruseci Njegosa zbog njegovog srpstva!

  4. Kakva je prokletinja ovaj Sanelez?! Sto nije toliko poletan da brani Njegosa od Bosnjaka koji bas ovih dana na svojim sajtovima osiplju na Vladiju drvlje i kamenje, koliko ga brani od Srba?! Pa jos Srbima prijeti, dok na muslimane, nesrecnik, ne smije ni kuknuti! Ili je mozda i sam muhamedanac, sto bi u tom slucaju bilo razumljivo. A koliko je naobrazovan, vidi se i po tome sto trtlja da je Sima Milutinovic Sarajlija, velikan srpske kulture, zarazio Njegosa srpstvom i mijesa ga sa izvjesnim Simom Milosevicem po kome se zove odmaraliste u Igalu, uprkos cinjenici da je Njegos ispjevao svome ucitelju velicanstvenu Posvetu svoje bozanstvene Luce! Zaista ruglo od Crnogorca ovaj Sanelez!

  5. „Gospodine“ Sekula, zar si pao na ove grane da ovako komentarišeš. Pošto tvojim psovkama i „dokazima“ da Crnogorci nijesu Crnogorci, da su sve i svašta, da su niko i ništa a oni se i pored svega toga ne pomjeraju iz Crne Gore niti hoće u tvoj nebeski narod pa makar ih ti tada i pozlaćivao, sad si prešao na najprimitivnije psovke . Što se tiče lične higijene sigurno su čistiji od tebe koji svoj zadnji kraj nijesi očistio možda ni pet godina no kad ideš širiš noge jer ti smeta osušena tvoja lična baljega! Bravo, Sekula, eto uspio si da me ubijediš da ne valja biti Crnogorac no treba da budem -ti!

  6. Господо Ђиласови копиланци, нико од нас не присваја ама баш ништа црногорско (малисорско). Не зато што смо поштени већ зато што се нема шта присвојити. Будите објективни, Црногорци су до прије двије-три деценије шапом брисали пркно. И дан данас у престоници Црне Горе људи се окупају једном-двапут у години дана.

  7. Gospodo crbi, što se više autosugestijom nabjeđujete da ste prvenstveno vi sami pa i svi ostali Crnogorci Srbi to ćete na kraju doživjet veće razočarenje. Nema ništa od crnogorskog srpstva. Kad prije 2006. i pored prisustva tzv „Sedmog bataljona“ Crna Gora nije postala dio velike Srbije, danas sigurno nikad, i ponovo nikad, neće biti dio ni male ni velike Srbije. Što više prisvajate sve crnogorsko od zemljišta, istorije, kulture, vjere, najznačajnijih književnika koje pretvarate u tajnovidce, kad budete uviđeli da vam je to sve bilo uzalud, doživećete ogromno razočarenje zbog neuspjeha te zle misije. Kad se na kraju budete totalno razočarali tek tada će Crna Gora ostat na miru i raspolaganju svojim pravim građanima Crnogorcima i svima onim koji se osjećaju Crnogorci.

    1. Не треба ми сами ништа да се „набеђујемо“, како Ви кажете. О томе ко су Црногорци и којој цркви припадају, два најславнија Петровића, Светитељ и Геније, кажу следеће. Свети Петар Цетињски, 16. фебруара 1822. године, дајући благослов пећком јеромонаху Софронију за скупљање помоћи за Пећку Патријаршију, у посланици Црногорцима и Брђанима каже да је Пећка Патријаршија „српска црква света славеносрпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријарси наши стојали и цари наши оградили“. Петар II, 1848. године на Цетињу каже Матији Бану: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним“. Да су Црногорци Срби, да су увек припадали Пећкој Патријаршији, односно Српској Православној Цркви, сведочи целокупна историја Црне Горе, Митрополије црногорско-приморске и светородне лозе Петровић Његош. Онима који то не виде, или не желе да виде, најсрпскији српски владика, бесмртни Петар II, у Горском вијенцу кроз уста сердара Ивана, поручује:
      „Будале су с очима слијепе,
      које виде, а залуду виде“.

    2. Ovo je shto bi rekli „manuscript“ tipican pis novaka cirova adjica (namerno malijem slovima..).

      On tmao na sovinistickom nacio- portal Bosnjaka I nesot malo Cgca Analitici koristi istu retoriku…eov I Sekula ce to prepoznat..:

      svako malo nas naziva- crbima, il cvrbima (sa malim slovom ce) I koristi buljuk niteche-ova tipa:

      Labud Dabanovic, Mi$a, Gaga, GOGA, Vergilije, Baresi.

      Ukriva se ka zmija shto i jest i to ANBvoska sa stotoinu noga…

      Odhebi mladino novace (lijepu si skolu bome izuchio od starine novaka..!) bezglavicu, ustaski povjesnice koji je „krivotvorio“ i diplomu Univerz. u Zagiju- nema te ni na tamo po spisku da si ga ikad svrshio..

      1. Koliko mrziš zagrcnuo si se pa ti ni jedna riječ nije ispravna! Polako,junače, moš se udavit, sjedni, odahni, razmisli, priđi kompjuteru, i piši. No bez obzira koliko mrziš, poštuj pravopis i nikog ne vrijeđaj time što ćeš mu ime napisat malim slovima. Najbolje ti je da mu ime jednostavno preskočiš. U stvari kad ne umiješ da ljudski komentarišeš već isključivo da podbadaš, vrijeđaš i psuješ ne brukaj i sebe i ovaj portal đe se javljaju i ozbiljni ljudi. Nema šanse da ti se svi komentari mogu dopast. Tek bi tada portal bio nikakav. Ni meni se mnogi komentari ne sviđaju ali nikog ne psujem već pokušavam da ga ubijedim u svoje mišljenje. Pismeni, nemaš pravo na takav Nick a da napišeš mali komentar sa 1001 greškom!

  8. Svaka cast Komnenu sto je ispunio amanet svoga velikog prijatelja Ljubomira Durkovica te istina o Lovcenu, sto je vlast uporno krije, moze da izadje na videlo.
    Veliko hvala Gojku i njegovoj ekipi sto je cine dostupnom.

  9. Хвала и одпоздрав читаоцима који ме поздрављју. Ја сам само испунио аманет мога великог пријатељљ Љубомира Дурковића Јакшића који је својим радовима, посебно књигом Његош и Ловћен, изашле 1971, а које је ова наставак, наоружао све нас аргументима у борби за Ловћен Његошев. Посебно хвала нашем неуморном Михајилу Рунду, с напоменом да, кад је ријеч о мојим прецима више одговара рећи морачки хајдуци међу којима су наравнo били међу првима моји Требјешани, велико братство убјегло од турскога зла1792 из Херцеговине у морачке горе одакле су деценијама ратовали против својих вјековних душмана уз обостране жртве. Тако је глава мога претка Јездимира, званог Бећир, окапала на зидинама Оногошта, а глава његовог погубитеља Фазли бега Ибричића на коцу у Љевиштима под извором Мораче. Ко се не освети, тај се не посвети. Баш је Његош за то учинио Рада Бећирова, прадједа мога, стотинашем.
    Такође честитам моме пријатељу Ивану Радовићу чији је коментар прави мали есеј.
    Користим прилику да обавијестим посјетиоце ИНС-а да је Иван Радовић јесенас објавио одличну књигу о страдању храма и праха Његошева, под аустро-угарском и комунистичком окупацујом, књигу насловљену Његош изнад Ловћена у издању Источника Епархије Канадске.

  10. Шанелез, црногорски (малисорски) бастардовићу, ако неки учитељ Милутиновић тако лако испере мозак једном владару, то о њему не говори ништа али говори много о копитарима којима је Његош био владар.

  11. Nijesam ni primijetio grešku kad sam htio reći Sima Milutinović Sarajlija omaškom sam napisao Milošević. Nije ni čudo toliko nam je Milošević u glavi i toliko se toga lošeg od njega vrti u našim životima da se napravi jedan ovakav lapsus na radost Mihaila Runda i Sekulice. A taj Sima Milutinović Sarajlija je uspio da kao Njegošev učitelj usadi u njegovu mladu glavu virus srpstva, virus kasnije ideje o velikoj Srbiji. Na ovaj ili onaj način prevarili su najznačajnije Petroviće i podmetnuli im kukavičje jaje srpstva. To se posebno ružno odrazilo u životu kralja Nikole koji je bio ubijeđen da može postat kralj svijeh Srba pa je siromah naredio popis crnogorskog stanovništva gdje piše da su svi Srbi!? Kao nagradu za to Srbi su ga detronizovali i prognali da skapa u izbjeglištvu i sirotinji. Eto mu njegovog srbovanja!

    1. Не радујем се ничијем лапсусу, „Шенелезе“! Плитак је твој наук, некадашњи Србине. Ниси ни достојан да помињеш светородну лозу Петровића и краља Николу, који су од њиховог постања били и остали Срби. Краљ није страдао зато што је „србовао“, већ због покушаја успостављања сепаратног мира, у сред рата, са непријатељем. То му народ није опростио. А ни наши савезници.
      Питам те – зашто се не потпишеш? Зар се стидиш својих ријечи?

    2. Поштовани господине (госпођо) „Шанелез“, нема Сима Милутиновић Сарајлија никакве везе са Његошевим српством. У осмовековној историји Зетске Епископије, касније Митрополије, међу епископима и митрополитима било је светитеља, великих духовника, генија, великих државника, исповедника, историчара, философа, светски познатих богослова, великих песника, књижевника, преводилаца… Оно што је за све њих заједничко, то је да су у националном погледу себе сматрали Србима. Владика Сава у писму Дубровчанима 1768. каже да је Црна Гора „један цвијет на вас свијет што јоште може се сербска земља похвалити“. Владика Василије, у посвети своје „Историје о Црној Гори“, штампаној у Москви, за себе каже да је „пастир славеносрпскога црногорскога народа“. Свети Петар Цетињски, уочи боја на Мартинићима 1796. године, позива Црногорце и Брђане да покажу да „у нама неугашено српско срце куца и српска крвца врије“. Зато и не чуди што се толико одушевио појавом и личношћу Вожда Карађорђа. То одушевљење пренео је и на свога синовца Петра II, а овај га је преточио у „Посвету праху оца Србије“ у Горском вијенцу. Петар II, који своје дело „Пустињак Цетињски“ посвећује као „Србин српском роду своме“, одушевљен оним што се дешавало бурне 1848. године, у писму Кнезу Александру Карађорђевићу каже: „Нека се крв српска ријекама пролије, нека страданије буде које хоће, само силно и свето име Карађорђево нека буде непреклоно на определеније судбе“. Књаз Данило у свом „Законику“ каже да у „Црној Гори нема никакве друге народности до једине српске“. Што се тиче националног програма књаза и краља Николе, о томе живописно сведочи икона насликана 1876. године, која се чува у ризници Цетињске Митрополије. На икони је насликан лик младог књаза наследника Данила, у црногорској народној ношњи, окружен ликовима Светог пророка Данила и Светог Спиридона Чудотворца. Између лика Христа Спаситеља и Књаза Данила, насликан је анђео Господњи који у рукама носи царску круну Душана Немањића да би њом крунисао књаза наследника. Свети Спиридон држи свитак папируса са молитвеним написом: „Господе спаси благочестивог Престолонаследника Црногорског Данила Петровића и подај му мирно и дуговечно царствовање Српском Државом“.

  12. Хвала од срца Редакцији ИН4С на овом дивном фељтону.

    Имао сам прилике, хвала Богу, да током двогодишњег стручног усавршавања у Лабораторији за металуршку физику CEA (Commissariat à l’Énergie Atomique) Saclay у Паризу лично упознам и спријатељим се са Комненом Бећировићем, тим аристократом духа, човеком који у „граду светлости“ деценијама неуморно шири светлост истине о српском народу и његовим светињама.

    Као што је у рукама Мандушића Вука свака пушка убојита, тако је и свака реч Комнена Бећировића храбра, отворена, духовита и лековита, увек у славу Божију и за част свога народа.

    Гледајући велике успехе које Комнен има у биткама за очување светиња српског народа, на памет ми падају две народне изреке: „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“ и „Бој не бије број, већ сој“.

    Када се једног дана, ако Бог да, обнови Његошева задужбина на Ловћену, имена Комнена Бећировића, заветног борца за Ловћен Његошев, као и др Љубомира Дурковића-Јакшића, чувара Његошевог завета, требала би у њој бити уписана златним словима.

  13. Шта рече „Šanelez“, Његошево србовање под утицајем Симе МИЛОШЕВИЋА Сарајлије? Не знам шта да кажем вама политичким Црногорцима, више ни презира достојни нисте. А откуд му овај додатак Његош уз презиме, да није у питању какав црногорски термин или опет неки фалсификат? И нико не проглашава Црногорце за оно што нису. Ријеч Црногорац је само превод на српски језик албанске ријечи Малисор. А Малисори су, као што знамо, Албанци који насељавају крајеве око Проклетија. Добар дио Малисора (Црногораца) се у вријеме Немањића и Црнојевића доселио на језеро, долине Зете и Мораче, примио српски језик и вјеру. Према томе, данас Малисори (Црногорци) имају право за себе рећи да су Срби или да су Шиптари. Они не могу себе називати Црногорцима (Малисорима) јер је то топоним а не етноним као Србин или Албанац.

  14. И дочеках овај дан! Овај величанствени текст се објављује данас да попуни велику празнину у многим главама и српским и црногорским! Нема бољег познаваоца тога времена од професора Љубомира Драшковића-Јакшића! Његош и Ловћен! Како само наслов гордо звучи!Прво издање се разграби још давно, а друго је данас међу нама захваљујући нашем вриједном Комнену, потомку чувених хајдука из Мораче – Бећировића. Остарели и болесни професор ставио Комнену у аманет и на образ већ познати текст, да га уобличи и богато допуни у дивно штиво на радост свим покољењима. А ја сам овај текст већ одавно „прогутао“ , па ипак не могу га се нагледати , радост је моја безгранична и желим да сваки Србин и сваки Црногорац који се више Србином не осјећа, да ово прочита. Неће му се више дешавати омашке као горњем „Шенелезу“ да Симу Милутиновића замјени са Симом Милошевићем! А због чега крије своје име? Нико од нас то не смије да ради када је пред нама горостасни Његош и вјечи Ловћен, ми им у очи морамо погледати! Не „Шенелезу“, има Црногораца и биће их док буде овога свијете и вијека! Али зашто их у влачити у тек основану нацију (званично 1.маја 1945!), кад су они одвајкада Срби били и говорили српским језиком? Гријех је на тебе „Шенелезу“, гдје ће ти душа? Вјечна хвала професору Дурковићу и братски поздрав и хвала његовом следбенику, нашем Комнену Бећировићу.

  15. Sve bi bilo OK samo da je Crna Gora dio Srbije. Ovako ostaje vam „borba neprestana“ da pokušate da prevarite Crnogorce da su Srbi. Njegoševo srbovanje pod uticajem Sima Miloševića Sarajlije iznjedrilo je ono „Srpski pišem i zborim“ itd. Vi svaki propust kod Petrovića koristite da dokažete da Crne Gore i Crnogoraca nema i da su lažna zemlja, lažni narod i da imaju lažnu vjeru! Tim izazivate strahovite simpatije kod crnogorskog naroda. Neće vam to na dobro izać!

  16. Име ми је вјерољуб,
    презиме ми родољуб.
    Црну Гору, родну груду,
    камен паше одасвуду.
    Српски пишем и зборим,
    сваком громко говорим:
    народност ми србинска
    ум и душа славјанска.

    Evo vam dokaz, antinjegoševci, ovo ne možete poreći!

  17. Честитке Редакцији ИН4С што се у години великог јубилеја потрудила да нам представи и докаже праву Његошеву мисију коју је водио за српски народ и име!

    Поздрав за Комнена Бећировића!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *