Фељтон: Кад су вакат каљали инсани – некад и сад (XV дио)

За Растодера ни документа немају вриједност

У излагању на јавној трибини историчар Растодер наводи даље шта „расположиви извори потврђују“.

Послије кратког описа шта се дешавало у Вранешу тог кобног новембра 1924. године констатује: „Послије покоља остало је да живи само једно муслиманско домаћинство, које је прешло у православље.“
То је, по Растодеру, утврдила историографија.

Интересантно је да је комплетан овај дио излагања са јавне трибине, гдје Растодер наводи шта расположиви извори потврђују, само копиран и пренешен у студију „Кад су вакат каљали инсани“, као дио предговора. У цијелом овом дијелу који се нашао, двије године касније, у предговору студије измијењена је само једна ријеч. Иако су овом историчару кроз реаговање понуђени и докази који указују да изречена констатација није тачна он је једноставно занемарује и у предговору студије тврдњу мијења на следећи начин: „Послије покоља остало је да живи неколико муслиманских домаћинстава од којих је дио њих прешао у православље.“

Које су то породице које су прешле у православље се не наводи, али једно је јасно – овим историчар Растодер увећава оптужбу и злочин, сада је додато и покрштавање муслимана у Вранешкој долини.

Послије трибине, на текстове објављене у Алманаху 45-46, 2009., реаговао је Милан Булатовић, професор у пензији из Бијелог Поља, и између осталог указао да тврдња да је у Вранешу послије 1924. године остало само једно муслиманско домаћинство које је прешло у православље, није тачна и понудио материјалне доказе.
„Необорив доказ да су Муслимани живјели на подручју Вранеша и послије 1924. године, пружају подаци из књиге Рајка К. Медојевића „Павино Поље и његове школе“, Пегаз, Бијело Поље 2005, 164-189. Аутор наводи „да припада велика заслуга супрузи учитеља Машана Радовића, што су сачували уписнице школе у Павином Пољу од 1921-1931. године.“

У уписницама се, поред других, налазе имена ученика муслиманске вјероисповијести по школским годинама, које с разлогом наводимо, од 1924-1931. године“, пише Милан Булатовић.
Затим слиједи списак ученика муслиманске вјероисповијести који су похађали павинопољску школу од 1924. до 1931. године.

Растодер је у предговору студије одговорио Булатовићу:
„Супротне тврдње износи Милета Булатовић“, затим цитира пасус везан за уписнице и констатује „Не желећи да у било чему оспоравамо право на другачије мишљење, морамо примијетити проблематичност аргументације из којег се изводи став. Наиме, уписнице у школи се исписују на почетку школске године која је почињала више мјесеци раније од догађаја који је узроковао исељавање, па се оне као историјски извор могу користити само за чињеницу да је на почетку школске године у одређени разред био уписан…….., али не могу бити доказ да је онај који је уписан све вријеме био у школи или у том мјесту.“

Растодер толико узима у обзир другачије мишљење да не зна ни како се зове аутор па га назива Милета умјесто Милан. А одговор је права гимнастика.

Наиме, Милан Булатовић је за Растодерову констатацију да је послије 1924. године у Вранешу остало само једно муслиманско домаћинство које је прешло у православље, само указао да није тачна и понудио релевантне доказе – уписнице које показују да су ђаци муслиманске вјероисповијести уписивани у павинопољску школу и школске 1930-31. године, као и свих претходних до 1924. Што значи да су нека муслиманска домаћинства у том периоду живјела у Вранешу, а није остала само једна породица која је прешла у православље, како тврди Растодер.

Да је Растодер бар направио напор да дође у посјед уписница и уважи их, лако је могао да утврди и следеће: ако је одређени ученик уписан у школу нпр. школске 1924-25. године, да ли је по уписницама тај исти ученик уписан и у следећи разред следеће школске године, јер школовање не траје једну школску годину, а не одбацити понуђене доказе тврдњом: „па се оне као историјски извор могу користити само за чињеницу да је на почетку школске године у одређени разред био уписан…….., али не могу бити доказ да је онај који је уписан све вријеме био у школи или у том мјесту“.

Дакле, уписнице могу бити доказ да је одређени ученик завршио у том мјесту школску годину, ако га у следећој опет има у уписницама.

Али, изгледа да се то не уклапа у слику догађаја у Вранешу 1924. године, како је замислио Шербо Растодер и одлучио да је историјски и научно прокаже.

(наставиће се)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: