• Поглед

Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (23)

1 min read

4 године ‎ ИН4С

До сада је објављено неколико запажених радова о његовом стваралаштву, као и издавање „Мемоара“, али и поред увијек изнова објављене архиске грађе и др., постоји још домаћих и страних архивских извора и литературе, а тиме се не баве само историчари већ и теолози, социолози, правници, публицисти.

Патријарх Гаврило Дожић

Пише: Миљан Станишић

ДР ГАВРИЛО ДОЖИЋ – ДУХОВНИК, МИСЛИЛАЦ, СТВАРАЛАЦ

О др Гаврилу Дожићу и његовом стваралачком опусу и дометима, постало је предмет озбиљнијег интересовања тек последњих деценија.

До сада је објављено неколико запажених радова о његовом стваралаштву, као и издавање „Мемоара“, али и поред увијек изнова објављене архиске грађе и др., постоји још домаћих и страних архивских извора и литературе, а тиме се не баве само историчари већ и теолози, социолози, правници, публицисти.

Навешћемо библиографију радова патријарха Гаврила Дожића, у коју нијесу укључене његове посланице, бесједе и сл: „-Морачанин Г.Д., „Манастири, калуђери и манастирска управа – Некад и сад“, Цариградски гласник, бр. 26-27, Цариград 1904;- Морачанин Г.Д. (Гаврило Дожић), „Високи Дечани под туђином“, Јагодина 1908; – Гав. Ј. Дожић, „Сава Хиландарац“ (Прилог за новију историју српске царске лавре), Весник Српске цркве, XIX, 5, Београд 1908;- Меденица Ђ., „Пораз Цариградске патријаршије“, Гласник Православне цркве у Краљевини Србији, 1909;- Меденица Ђоша, „Савремена црквена питања – на Истоку“, Гласник Православне цркве, бр. 10, 1909;- Морачанин Д-р Г., „Дечанско питање“, Хришћански весник, св. 13, новембар 1910; – Гаврило Дожић, „Хришћанство код Срба од петог до тринаестог вијека“ (у оригиналу на грчком језику), Атина 1910;- С.Г.Д. Морачанин , „Живот и рад архимандрита морачког, командира и вође колашинских усташа Срба, Михаила Дожића – Меденице“, Слава имање манастира Морача, Подгорица, 2003;- Петар I Петровић Његош, „Посланице Црногорцима, Брђанима и Приморцима“, приредио Душан Д. Вуксан (предговор митрополит Гаврило Дожић), Цетињско историјско друштво, књ. 1, Цетиње, 1935;- Патријарх српски Гаврило, „Стогодишњица Горског вијенца“, Гласник 2-3, Београд, 1947; Патријарх српски Гаврило, „Стогодишњица српског народног покрета у Војводини (1848-19489)“, Гласник, бр. 9, 10-12, Београд, 1948″. (Р. Радић, н.дј. стр. 609)

Поред наведених дјела изашла су у три издања „Мемоара“ др Гаврила Дожића (Париз 1947, Београд 1990, Цетиње, 2000).

Академик Зоран Лакић износи да је Ђорђе (монашко Гаврило) Дожић још као ђак и за вријеме студија показивао свој стваралачки дар, па је у много чему одскакао од других ученика и студената „о чему свједоче записана или испричана сјећања његових савременика“.

Он наводи да Дожићев докторски рад „Хришћанство код Срба 18. вијека“ је „измамио максималне комплименте, како смо то већ констатовали и истакли“. Навели смо његове „ране радове“ „Високи Дечани под туђином“ (1908), као у том периоду и „Зетски митрополити и Српски патријарси према грчким изворима“ (којег нема у претходној библиографији), а академик Лакић истиче да је „права штета што су наведени радови мало познати широј јавности“. Добро је познавао грчки, турски, француски и руски језик, па је тиме и користио грађу насталу на тим језицима. Написао је опширну биографију митрополита Петра I Петровића, као и изузетно запажени рад „Стогодишњица Горског вијенца 1847-1947“, који јасно указује „о величини писца, снази његовог ума, изузетном образовању и лијепом људском карактеру“. Академик Лакић истиче поједине сегменте из тог рада, па поред осталог, др Дожић о Његошу пише: „Посвећен тешким бригама за државне и народне послове, обузет борбама за правду и слободу, и занесен жарким полетом за умна стварања, он је у целом току свога живота мало, или скоро нимало, обраћао пажњу на своје физичко здравље…Владика Раде је и пре своје зрелости, својим делима доспео на олимп ретке величине и славе“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 115, 116)

Поред наведених запажених књига и радова патријарха Дожића, познате су и његове посланице, бесједе, говори и сл., о којима академик Лакић наводи да је у њима „говорио оно што му је на срцу лежало“: „Све су оне носиле дух времена и мудрости – тако потребне времену и народу. Одисале су високом моралношћу, патриотизмом и храброшћу. Волио је људе који поштују своју ријеч, а никако оне колебљивог држања. За чуђење је да још нису објављене као својеврсно штиво за наук свим генерацијама и сваком времену“, уз закључак да је патријарх Гаврило Дожић „својом појавом, животом и дјелом обогатио нашу историју“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 116,125)

Иако се са одређене временске дистанце могу објективније сагледати одређени догађаји и личности који су обиљежили неко вријеме, јер можемо да свестраније сагледамо и сазнамо што се тада догодило, али како истиче Џон Тош („У трагању за историјом“) „никада не можемо поново да осјетимо аутентични дух времена онако како су га осјећали људи који су тада живјели“, па тако и овај рад има за циљ да се бар донекле“ осјети дух времена, према ономе како га је видио патријарх Дожић, али и они други који су такође преживљавали то вријеме, као и они аутори послије мање или веће временске дистанце.

(крај)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: