СПЦ ПОСЛИЈЕ УПОКОЈЕЊА ПАТРИЈАРХА ДР ГАВРИЛА ДОЖИЋА
Тијело патријарха Гаврила Дожића је било изложено у Саборној цркви до сахране 11. маја. Патријаршија је добила велики број телеграма из земље и иностранства. Опело је обавио митрополит Јосиф са 18 свештеника. Сахрани је присуствовало око 4.000 људи.
Патријарх је сахрањен у Саборној цркви у Београду између кнежева Милоша и Михаила Обреновића. Патријарх Гаврило Дожић је прије упокојења изрекао ријечи разочарења и неповјерења према западним земљама, а изузетну наклоност Русији. Овдје је ријеч о духовној, историјској блискости српског и руског народа и припадности православљу, а на Русију се гледало као „сунце са Истока“ : „Било је то његово коначно опредјељење између Истока и Запада…Најгора варијанта је бити између ова два учења, два схватања у смислу неодлучности коме се царству опредијелити. И за ту дилему патријарх др Гаврило Дожић је нашао рјешење, макар, у посљедњим данима свога живота на земљи.
То његово опредјељење била је опорука и обавеза потомству да га се држи и да га поштује“. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 114) За патријарха Дожића је речено да су његова лична начела почивала на светосавским темељима, традицији Св. Петра Цетињског, „старој слави и величини“, „прађедовској вјери“ и „вековнм идеалима, ослобођења и уједињења наше државне и народне заједнице на Словенском југу. Био је један од типичних припадника верске елите прве половине 20. века. (Р. Радић, н.дј., стр. 587, 588)
По Уставу СПЦ напон упокојења патријарха Гаврила њом је управљао Синод СПЦ. Према одлуци Синода од 12. маја сазван је Извршни одбор ради припреме за избор новог патријарха за 10. јун.
Још 8. маја предсједник Државне комисије за верске послове, који је водио разговоре са појединим из Синода, стављао им до знања који из редова Синода не може доћи у обзир да постане патријарх. У томе их је подржало и Удружење православних свештеника, које је, иначе, власт формирала, а они су је не само беспоговорно подржавали, него је и велики број њих био члан КПЈ и у њему је био јак удбашки елемент.
Тиме је власт по сваку цијену настојала да се изабере патријарх који би им одговарао, па су у агитацију, али и пресију на Синод, пријетње и сл. били укључени и генерали Љубодраг Ђурић и Митар Бакић, као и др. Цијелом организацијом избора руководио је Слободан Пенезић Крцун и Министарство унутрашњих послова Србије. Послије много перипетија изабран је нови патријарх, а то је био епископ Викентије, што су од власти контролисаном Удружењу свештеника сматрали као своју побједу, јер су добили „патријарха по мјери“. За њега се наводи да није имао лидерске особине и „да је више волио да постиже своје циљеве дипломатским средствима и одлагањем него конфронтацијом“. (Р. Радић, н.дј., стр. 565-574)
О личности и доприносу патријарха Дожића за СПЦ, своје оцјене је изнио и бивши предсједник Југословенске краљевске владе у егзилу др Слободан Јовановић: „Ми сви нисмо довољно познавали Патријарха Гаврила.
Он се изненада појавио у својој правој форми и самим тим постао важан фактор са којим смо сви рачунали. Он прелази границе црквене, и постаје бранитељ нашега народа и националне државне политике. То му је све донело велико признање и поштовање, али зато и страдање за време рата. Он је поделио до краја то своје мучеништво са народом; ни у чему није променио свој став. Остао је у свему до краја веран својим речима и своме раду. До краја се држао чврсто и непоколебљиво, као мало ко, и, у томе је његова заслуга“. (др Зоран Лакић, н. дј., стр. 120)
Др Гаврило Дожић је током прве половине 20. вијека ударио значајан печат у духовним, историјским и политичким кретањима прије и за вријеме стварања југословенске државе, као и при уједињењу Српске православне цркве: „Гаврило Дожић и припадници његове генерације, одиграће кључну улогу у институционалној изградњи и унапређењу дјелатности цркве на свим пољима; позиционирању СПЦ у православном свету; борби против нарастајуће секуларизације; обрачуну са ривалском Католичком црквом; формулисању светосавља као идеолошког концепта симбиозе верског и националног; и обезбеђивању државне потпоре. Други светски рат и промене које настају у југослаовенској држави после њега поништиће све сегменте претходне делатности, а Гаврило Дожић и његова генерација наћи ће се на крају животног века пред изазовима за које нису успевали да нађу решења“. (Р. Радић, н.дј., стр. 588)
