Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (21)!
1 min read
Патријарх Гаврило Дожић
Пише: Миљан Станишић
Да је принцип одвојености цркве од државе за комунистичку власт била само декларативна, постоји сијасет примјера. Тако су нпр. Петар Стамболић, потпред. Владе Народне републике Србије и генерал мајор Љубодраг Ђурић, главни секр. Предсједништва Савезне владе, упутили критике патријарху Дожићу за избор неких епископа, сматрајући их „реакционарима“ и др., а патријарх им је одговорио: „Ви сте нам задали рану са црквом у Македонији, сада хоћете то да учините са Црквом у Босни и Херцеговини“, настављајући да се систематски спречава рад цркве, која је лишена имовине и тиме се избаца на улицу“и да „она не може живети у ваздуху“. (Р. Радић, н.дј., стр. 508)
Академик Лакић о стању СПЦ и односу власти према њој у том периоду пише: „Наиме, почели су прогони високих црквених великодостојника. Неки су били физички нападани, а други чак и осуђени на казне затвора. Међу ‘подобним’ свештеницима се појавио ‘покрет’ за корјениту реформу црквеног устава, помоћ народним властима и нови изборни систем у цркви…У новој Југославији, власт није бринула о јединству на начин како је то чинила Црква. Напротив организовано се бавила како да је ослаби. Зато је и организовала удружење православних свештеника којима је ставила у задатак организацију тзв. ‘народне цркве’ „. О плану власти да стави СПЦ под своје окриље, вршећи сеграгације од ње кроз тзв. „народне цркве“, академик Зоран Лакић пише: „Још прије пвратка патријарха др Гаврила Дожића у земљу, уствари одмах након ослобођења 1945. године, у новој Југославији је отворен процес стварања тзв. Алтернативне цркве, или „Народне цркве“ како ју је називао Јосип Броз Тито. Било је то, можда, и највеће искушење пред којим се налазила Српска православна црква. Њено јединство је угрожавано стварањем православних удружења по принципу федералног организовања државе. Тако се лакше контролисала Црква од које се тражило да буде обичан инструмент државе, што је по ријечима патријарха Дожића значило стављање православног свештенства „под контролу државне безбједности“. Прво такво удружење основано је у Никшићу јуна 1945. године. (др Зоран Лакић, н.дј., стр. 105-111) Један број чланова тих удружења били су чланови КПЈ.
О све тежем положају у којему се СПЦ налазила, патријарх Дожић је предсјед. Владе ФНРЈ Титу пренио менорандум Синода СПЦ 29. марта 1949. г. у којему се наглашава да је СПЦ чинила све да се „створи атмосфера поверења и сарадње између црквених и државних власти“ У меморандуму је наведен већи број случајева протјеривања свештеника, а да је преко 60 православних свештеника у затворима, да се физички насрће на њих, да се уништавају, руше и пљачкају храмови и др. За наведене тврдње из меморандума Синода, власт је одговорела да су оне „тенденциозне, безобзирне, недозвољене и уцјењивачке“. На Дедињу се догодила саобраћајна несрећа, којом приликом је у празној улици патријархов ауто изненада налетио на друго ауто, при чему није било физичких последица по патријарха Дожића, што је он схватио као упозорење. Међутим, то га није поколебало. Патријарх Гаврило је 23. марта 1950. године навео да је велики број свештеника СПЦ натјеран у Удружење свештеника „којим управља А. Ранковић, министар унутрашњих послова и које у потпуности подржава политику владе“, као и то да „Патријаршија нема никакве везе са удружењем православних свештеника“. Даље је изнио да се на њега врши притисак да призна аутокефалност православне цркве у Македонији и да је он то одбио. У прољеће 1950. године притисак на патријарха и СПЦ се појачава како се ближило засједање Сабора СПЦ, заказано за 11. мај. Оптуживани су „издајници“ међу свештенством, наводећи конкретно њихова имена.(Р. Радић, н.дј., стр. 548-550, 563-564)
У вријеме највећег притиска на СПЦ и патријарха Дожића, а уочи засиједања Сабора Синода СПЦ, патријарх се тешко разболио, о чему у извјештају Синода који је поднио Сабору пише да је патријарху Гаврилу „позлило у четвртак увече током бденија у Саборној цркви поводом Васкрса. Сутрадан му је поново било лоше и интервенисали су др Павле Дрецун и др С. Буковала“. Даље се наводи да је патријарх тешко дисао, пулс му је био слаб, осјећао је тегобе у грудима, а крвни притисак му је био висок: „У току послеподнева стање му се поправило – позвао је Душана Дожића да му изда наредбе у вези са одређеним задужењима и по завршетку разговора је окренуо главу и умро. У моменту смрти поред њега су били Душан Дожић и митрополит Арсеније Брадваревић“. (Р. Радић, н.дј., стр. 565)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
