Фељтон, 140 година од рођења патријарха СПЦ др Гаврила Дожића: Водио Србе у вријеме великих искушења (11)
1 min read
Миљан Станишић
Пише: Миљан Станишић
СПЦ ЈЕ УПОЗОРАВАЛА НА ОПАСНОСТ ОД НАЦИ-ФАШИЗМА
Још током 1939. и 1940. године вођство Српске православне цркве је у јавним иступима и на проповиједима позивало на хомогенизацију и отпор против најезде тоталитаризма, оличених у наци-фашизму и комунизму. Тако је и патријарх Гаврило у посланици на Божић 1940. године, поред осталог, позвао на слогу и јединство пред наступајућим великим искушењима која слиједе: „У тренутку када се толике демонске силе сложно окомише да поткопају највеће духовне вредности, света Српска Православна Црква позива све верне синове своје, да јединством духа и слогом спасу и неокрњено сачувају оно драгоцено благо које је њих чувало кроз векове“.
Међутим, умјесто хришћанске вјере на којој је саткана Европа она је „постала Вавилонска кула моралне беде и духовне сиромаштине“: „Данас превлађује анархија, која систематски подрива веру у Бога, поткопава морал, уништава идеале и потчињава личност, достојанство и свако право човека грубој неправди физичког насиља. Отуда хаос, расуло и пустош у свету. Отуда она бесомучна борба међу људима, народима, борба на живот или на смрт, којој се крај не да сагледати, чији се резултати не могу предвидети“. Патријарх је истакао да српски народ краси вјерска и племенска толеранција и да је та врлина „најлепши украс душе и тела човековог“: „Задахнути овом својом традиционалном хришћанском и човечанском особином, ми смо готови да у братском поверењу и сарадњи са свима суграђанима наше отаџбине, припадницима осталих вера и конфесија у нашој држави, чувамо, изграђујемо и унапређујемо нашу заједничку народну државу.
Тврда вера у Бога, међусобна љубав и братска слога и сарадња нека свима нама буде извор, подстрек и мерило добре и снажне енергије у свесном вршењу наших родољубивих дужности ради нашег заједничког и општег добра“. (Гласник Српске православне цркве, бр. 4, Београд, 1940, стр. 82-83)
Патријарх Гаврило је са духовног трона, као прави Божји пастир, позивао на обустављања страначких размирица, а на братску слогу, и праштање, када је наци-фашистички Дамоклов мач висио над главом српског народа и над Југославијом. У том циљу он је обилазио многе крајеве и сусретао се са народом и њиховим представницима, одржавши и већи број скупова пред бројним народом.
Овдје ћемо навести један од таквих, којег у предговору Дожићевих „Мемоара, апострофира академик Зоран Лакић: „Ми даље треба да будемо спремни да дочекамо оне страшне олује које се ковитлају над Европом. Не дај Боже, ако се и над нашу земљу једног дана наднесу, ми морамо бити спремни да им се одупремо. Морамо бити достојни синови оних милиона који су гинули за ову нашу уједињену отаџбину. Ево, браћо, то су питања о којима данас треба мислити, на која треба одговорити. Ми морамо бити свесни данашњих догађаја у свету. Не треба да се заносимо неким братственичким, регионалним, верским, партијским и другим сличним зађевицама и интересима, већ треба да мислимо на очување наше слободе, нашег јединства, нашег поноса. Ако се збијемо у једну гомилу, ако потчинимо све личне интересе општим интересима, бићемо анђели-хероји, анђели нашег националног јединства, извршиоци аманета цара Лазара и Светог Саве…
