Фашизам, подлост и папазјанија

У свеопштој политичкој биједи нашег доба, у медијском бућкуришу у коме се непрестано кувају лажи, охолост, превртљивост, нитковлук и препреденост, ништа није, макар се чини, више за жаљење од кукавне злоће скривене испод површног интелектуализма и нашминкане, номиналним антифашизмом и грађанским вриједностима, ругобе подлости. Данас смо свједочили непристојној хајци на једну даму, нажалост, такве хајке постадоше уобичајене у чојској Црној Гори, али ова је хајка атипична, јер је покушала да се уподоби у иронични игроказ који казује све што казује, а заправо, хтио би аутор – казује нешто друго.

Врли, начитани, колумниста Вијести, пошто је замочио перо у отров гебелсовске домишљатости, напада најновији избор Министарства просвјете, науке, културе и спорта за директорку Филмског центра Црне Горе, госпођу Александру Мандарић Божовић, награђиваног филмског и телевизијског продуцента са дугогодишњим радним искуством. Напада, смјели колумниста, још и политичку прошлост кандидаткиње, па се латио и комшијских дворишта, крипти храмова, хеликоптерских десанта, Пилатових жена, хитова Игија Попа и одједаред, као аперкат у соларни плексус, на изненанђење читаоца навикнутих на какву-такву пристојност, слиједи реченица: „(…) у Црној Гори дебела трећина Срба – онда мислим да управо они могу да се осјећају највише љути и повријеђени начином подвижнице Братић.“ и још, мало касније, тобоже шаљиво, „Па, изем му Сурдилицу, министарко Братић! Зар овђе не бјеше српског ува да се бави филмом, док се не појави одива из Двери?! Зар се нико са локалном крштеницом није макар интересовао да чачне ћаћину минолту, или макар сними пар црковних вјенчања?“.

Наравно, пошто је, испод дуплог дна свог властитог политичког нахоћења, провукао слузави траг перверзне асоцијације да Срби, можда и други грађани Црне Горе, имају да се осјете дискриминсаним што они не бивају директори него се „довлачи“ србијански, непријатељски кадар, из разних Сурдулица, Ћићеваца и Књажеваца, па још, замислите, кадар који је имао грађанско право да се бави политиком (!) колумниста, наизглед вјешто покушава да се ласом, како вели, зајебанције извуче из јаме некоректности, ксенофобије и шовинизма, у коју се претходно дубоко укопао.

На концу, ипак, оглашава да је идеологија спорна и да је, како колумниста импутира, поменута Мандарић Божовић некакав љотићевски гонич гејева и сљедбеник култа једне нације. Наравно, таленат да се од једне, узгредне, информације исконструише наказно текстолошко чудовиште што, као прашки рабин, овдје колумниста свјесно и тендециозно ради, а да се при томе избјегну друге информације (попут оне да је Мандарић Божовић руководила Културним центром Новог Сада, или да изузетно добро познаје црногорску кинематографију) доиста је, код овог колумнисте, непорецив. Међутим, непорецивo је и, јасно уочљивo, шовинистичко лукавство, против кога се колумниста, у својим мандалама, на недељном нивоу декларативно бори, а заправо је његова, и само његова, слика и прилика која трули скривена од туђих погледа, као код Оскара Вајлда, и чега да истину о једној злоби изнесе на свјетлост дана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: