Ево човека!
1 min readПише: Владимир Добросављевић
Београд и Херцеговина. Звездара и село Дужи поред истоименог манастира, а у непосредној близини Требиња. Чуле Боксер и посланик Чуквас. Особа са којом су волели да разговарају академик Никола Милошевић, књижевник Данко Поповић, песник Слободан Ракитић, др Миша Ђурковић, али и пријатељи са којима је одрастао, Коџак, Оки, Пера Бујда, у окружењу спортског центра Олимп. Редовни посетилац новоталасних журки са својим кумом Додом Савићем и Раком(једним од бубњара ЕКВ), али и кафански боем уз звуке виолине свог комшије Томе Шишића.
Све те, само наизглед противуречности, нашле су се у једном човеку, Ђорђу Чуквасу. С тим што су се оне у њему стапале и чиниле потпуно природну вертикалу, где су патријархална херцеговачка баштина и урбани живот са београдских улица стварале јединствену идентитетску целину. Само од њега сте могли да чујете приче како је упознао особу којој је Џони Штулић посветио своју песму Грација, али и тривије о његовим познанствима и сусретима са потоњим највећим звездама српске естраде, озбиљним уличним момцима, уметницима, политичарима и интелектуалцима.
Он сам био је човек старе школе или правог кова. Живео је у складу са својим уверењима и принципима. И око тога никада није хтео да прави компромисе, али је увек био спреман да плати пуну цену, ма колика она била, за сваки избор у животу који је направио. Држао је до части, дате речи, породице, кумства, пријатељства. Никада није пристајао да нешто ради, а да није био уверен у исправност тога што чини. Био је модел традиционалног Србина, оплемењен најбољим дометима епохе у којој је живео и културног амбијента у којем је стасавао. Личност живе нарације, постојан, темељан и заразне енергије, који је све људе у свом окружењу подстицао да буду бољи него што јесу, а својим примером им показивао да је то могуће и достижно. Храбар, али никада агресиван, сталожен, одговоран и одлучан. Ако би вас околности суочиле са изазовима каквима нисте дорасли, он би био особа коју би сте изабрали да уз вас остане и у најмрачнијем часу. Као да је један од неоткривених хероја српске епске поезије или вестерн филмова. Такав му је био поглед на свет и живот.
Ђорђе је био један од оснивача опозиције у Србији. У свој идеал отаџбине, ослобођене свих заблуда и лоших наслеђа из прошлости, која треба да се усправи те поново постане светионик слободе, снаге и утицаја који сија далеко, уложио је читавог себе и сву своју егзистенцију. Никада то није ни помислио да наплати и капитализује, када је био у могућности, јер је сматрао непристојним. Своје родољубље доживљавао је као ствар кућног васпитања, а не било каквом идеологијом или политичким ставом. Привржен је био конзервативном погледу на свет, предузетничком духу и значају конкуренције у свим аспектима друштвеног живота.
Биран је више пута за одборника у матичној општини. У два мандата је обављао дужност народног посланика у скупштини Србије. Такође, био је и одборник у Скупштини Београда. Годинама је био на значајним функцијама у Демократској странци Србије. Један је од људи, без чијег рада на терену, те мотивацији, артикулацији и мобилизацији, у том тренутку већинског броја грђана, промене из 2000., би биле незамисливе. Један је од темеља, на којима је у период 1998-2003, ДСС израсла од странке која је мало изнад цензуса, до најјаче странке у земљи.
Имао је изражену политичку интелигенцију и интуицију, умео је да препозна процесе, као и да наслути које структуре и личности имају победничког потенцијала. Још 1993. године је тврдио да једино Војислав Коштуница има капацитета, неопходних да би се добила тадашња власт, што се показало као потпуно тачно. И ако је временом због политичких неслагања, напустио његову странку, поштовање и уважавање, према њему лично, никада није нестало. Још једно Чуквасово предвиђање се остварило. Пошто је као активиста ДСС, често ишао у ЦГ, као вид сарадње коју је та партија имала са Српском народном странком, тада тек издвојеном из Народне странке због њене сарадње са ДПС, још током 1998., говорио је како она има много већу перспективу, него што јој то тадашњи рејтинг показује, као и да у оквиру ње, постоји један млађи човек са озбиљним лидерским предиспозицијама. Тај млади човек је био Андрија Мандић.
Знао је да ради и сарађује са људима. Умео је да свакоме пронађе место у организационој структури, где би се истакли квалитети појединца, а недостатци прикрили. Био је врхунски мотиватор, знао је како људе да покрене на активизам. Један је од ретких личности на нашој политичкој сцени о којем су све најбоље говорили и супарници. Разлог томе је, што је Ђорђе, пре свега био добар човек, који никада није допуштао да му политички противници постану и лични непријатељи. Пре више од деценију, повукао се из јавне арене у једну врсту самоизолације или унутрашње емиграције, али и даље спреман да преноси своје богато знање и искуство, сваком добронамерном, које имао жеље за практичним саветима из света политике.
Сви ми, који смо имали ту срећу, да нам Чуквас својим присуством обогати животе, знамо колико је био одан и лојалан пријатељ, спреман на сваки личан ризик и жртву, како би нам помогао када је то требало.
Иза себе је оставио оне на које је био најпоноснији, његову најважнију подршку и ослонац кроз све животне олује, супругу Гордану и кћи Наталију.
Вјечнаја памјат!
Прочитајте ЈОШ:
На данашњи дан: Уговор Црне Горе и Србије да српске интересе бране заједнички
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: