Насловна Издвојено Етно самопослуга

Етно самопослуга

ПОДИЈЕЛИ

Од јутрос (Божић је) пиче виртуелне честитке по друштвеним мрежама. Нема ту никакве машта: све обилује тривијалним обрасцима, можда их двадесетак има, од којих неки више личе на знак упозорења (Не слави Нову годину него Божић!), а нека личе на граматичко и стилско зезање. Ипак, једна будалаштина се издваја, а она гласи: „Срећан Божић, роде православни“!

Православни род. Шта неко мора да има у дандари, да овако схвати род? Колико неком треба да нису подешене нишанске справе, да пробрка крвну линију са конфесијом? Онда се подсетим да је у питању неки новонационалиста и новоправославац и, да, тако је. Од кад се он међу нас уписао, род је постао православан.

Какво је то јадно и тужно свођење српства на једну, или две димензије? Ко није православан, или нема одговарајућа крвна зрнца, Србин није. Ако пише латиницу, из српства се исписао. Колико мало треба да нас буде, да прекинемо са деобама? Опет, можда је исправније питање, уколико се овако постави: докле ће сваки кретен да намеће своје критеријуме ко је и шта је Србин и шта треба да ради, мисли, верује и како да пише, да би му кретен поверовао да је Србин?

Читам јуче, неки академик дукљански је благоизволео упознати нас да Црногорци, у смислу етногенезе, нису Срби, већ махом стародеделачко становништво. Академику промиче ситница: не постоји данас народ у Европи који је, у етногенетском смислу, монолитан. Крв струји. Има, свако од нас, двоје родитеља, четворо баба и деда, осморо прапредака, шеснаесторо чукун… то је аритметичка прогресија и, кад вратите филм до, рецимо, Немањића, имате иза себе 32 покољења, што је 2 на 33 степен, а тај број је толики да вам је сваки Европљанин, а могуће и многи Азијат род, односно да није држао закопчане гаће пред вашом етногенезом. Ако, пак, инсистирате на чистој крвној линији, онда примените обрнуту прогресију и видећете да вас је, у том случају, у средњем веку било између пет и десет (преполовљујте број данашњих Црногораца на сваких педесет година уназад), то значи да би се, у том случају, сама раса дегенерисала, због заробљавања малог броја гена. Ово је, дакле, математика, нема везе с тим ко је ко и надам се да приговора на математику нема ни код најострашћенијих.

Расно одређење нације је немогуће. Можемо, ако нам баш нешто ваља за политички пројекат, али будалаштина остаје будалаштина. Срби постоје, али не српска раса. Исто тако, не постоји ни монтенегринска раса. Постоје добермани, шарпланинци и слично, али народи ипак то нису, јре нису плод такве врсте селекције. Ја знам да би монтенегрини волели да су директни потомци римских легионара из доба Цезара, али је нешто већа вероватноћа да су потомци легионара из доба Мусолинија.

Шта је, уопште, нација?

Но, ајде да се манемо монтенегрина, него да се упитамо: шта је, уопште, нација? Свођење на етногенезу је вулгарно поједностављење и питања, и одговора. Једна нација је, пре свега, творевина културе, дакле последица обликовне моћи једне културе, а не крвних зрнаца. Колико плитак треба да буде захват теме, да би се удовољило поитичким потребама. Иначе, по начину како тај дукљански академик говори и пише, видим да је образован, писмен и паметан, што значи да овакву причу може само из рђавих мотива да прича. Он зна, у то сам сигуран, да је етногенеза нешто што у обликовању нације, улази са 20%, а можда ни толико.

Овде само мала дигресија: у мојим текстовима се налази мало импровизације. Углавном, пишем на основу знања које сам стекао, а наводнице и одреднице не стављам на крају текстова, јер ово нису дисертације и семинарски радови, већ новински текстови. Тако је и са овим о чему сад пишем: да је нација твоевина културе, а нарочито да се нације рађају са рађањем митова, није моја мисао, о томе влада прилично сагласје у социолошкој литератури. Постоје он, попут Гурвича, који кажу да оно што нема национални мит, није нација. Лично сам склон да станм на такво становиште, јер је очигледно. С друге стране дефиниције о нацији као скупу крвних зрнаца су биле одбачене као мртворођене, још у 19. веку. Што су оне, доцније, кроз националсоцијализам, политички оживљаване и употребљаване, није их чинило тачнијим.

Овде, у Србији, имате високе планинце из мог краја, а имате и ниске и кратконоге становнике Југа и Истока Србије. Говори се од једног до седам падежа. Шта је Србин? Тегоба да се на прави начин постави питање је пресуда и над одговором. Глупо питање не може да има паметан одговор, а за паметно питање је потребан и паметан, али и незлобив човек, јер незлобив не поставља питање зато што већ има претпостављен одговор, већ трага за чињеницом. Онај дукљански академик је паметан, али злобив: он је одговор знао пре питања, па је питање тако обликовао, да афирмише одговор.

Велики Освалд Шпенглер (сад наводим и ауторе, јер видим да почињу да ми се на кичму каче критичари који нису из политиколошке струке, па би да полемишу са мном; сад им дајем да полемишу са Шпенглером, јер онда морају да прочитају више од две шлајфне) каже да велики догађаји производе нације и националне митове. Пун је свет многољудних племена и етничких група, које никад нису постале нације, јер се није збио догађај који би их „погурао“. Накнада обрада догађаја, давање етичког, или културолошког смисла том догађају, јесте мит. Не „завет“, како се овде често погрешно назива мит. Завет је нешто друго.

Како ми знамо да смо Срби?

Но, како ми знамо да смо Срби? По вери? Онда то Меша Селимовић никад не би био, а био је и то кад су многи православци од српства бежали. И није Меша био једини. По крвним зрнцима? Онда српству никад не би припадао Нушић, нити Павле Јуришић, нити многи други, који нису имали кап српске крви, али су је точили за српство. Језик? Онако како га Пироћанац говри, једва да је још српски, па опет, и он се клао с Бугарима, није мање Србин био зато што је мање падежа имао. Писмо? Тек је то удалаштина. Тешко народу који себе кроз то дефинише, много му је уска основа.

Можда атеиста не може да буде Србин? А што? Ви неки догађај из историје можете да тумачите у неколико кључева: Синђелић ће, за калуђере и зилоте, бити самоубица, који је погрешио што је дигао руку на себе, место да сачека замашћен колац и да се воздигне страдалнички у Царство Небеско. За јунака, Синђелић је див. За пијанца је вероватно колега који је тргнуо неку више. Ја мислим да ону мушку, јуначку димензију таквог геста, може да разуме и атеиста са мало тестостерона, као што може да схавти и националну идеју одвојену од конфесије.

Назад на социологију и то одмах у центар: Кососвска битка је произвела српски народ. Пре ње, постоји само сталешко друштво, у коме је племић један, себар други свет. Никаква етничка сродност ту се не осећа, један је велможа, други смрдљивко. После битке, себар почиње, од племства, да се осећа као сународник. Ко уме да чита, а не само да прелеће словца очима, приметиће етичку, али и етничку разлику између преткосовског и покосовског циклуса. Осим тога, мења се интитулација владара, па после Косова нису владари области, које набрајају, већ су „деспоти Сербљем“. Ту се, на Газиместану, родио српски народ, а не по читанкама и уџбеницима. Тек после великог догађаја, историја почиње не само да тече, јер тече свакако, и за Бушманина, него почиње да добија смисао. Поступање једног народа, његов поглед на свет, етичка питања, почињу да се мере у односу на нешто, хаос и случај су одступили у страну. Каква крвна зрнца, каква конфесија, какви бакрачи. Није Лазар изашао у поље да брани православље, то су могли и калуђери, него је изашао као мушкарац и јунак, да брани слободу на овом свету. То је оно што многи Срби, посебно ови модерни, скоро посрбљени и поправославчени, нису разумели: Лазово Небеско царство није био први избор – први избор је била земаљска победа и слобода. Он је покушао да победи на овом свету. Царство небеско је лак циљ, побегао му нико није, него је на овом свету тешко тући се, јер је судбина малог народа, као што је српски, да те никад не напада Сан Марино, или Лихтенштајн, него велики и силни.

Колико је обликовна снага мита снажна, говори и то што су Црногорци, без обзира на етногенетска питања, били највећи носиоци тог мита иако, бар по садашњим сазнањима, нису неке многе трупе на Газиместан добацили. Дакле, Срби су постали јер их је усисала обликовна снага мита и културе.

Претерано хагиографско тумачење Косовског мита, који је црква, као прва и најача пропагандна организација сваког народа, па и српског, узела на себе, предимензионирало је религиозну димензију, а умањило јуначку и епску. Испаде, у тумачењу цркве, да су српски витезови једва чекали да изгубе и погину. То не спада у витешко схватање света. Срећом, народ је то кориговао, нашао је праву меру стварима.

Мушки, херојски гестови, немају везе са конфесијама. Имају са религиозношћу уопште, јер је однос према богу, или боговима, увек у позадини великог збивања, али Леонида, на Термопилима, као и хероји Масаде, нису били православци. Зато је и Косовски мит, на првом месту, мит о страни мача, о великим мужевима, о херојима, па тек онда прича о кефалофоросима и свецима. Језик јунака је као језик музике: разуме га свако ко има слуха, био Кинез, или Швед. Обрнуто: ко слуха нема, џабе му певаш.

То је, дакле, оно што етногенетичари разумеју, али им не иде у прилог да причају. Црногорци су Срби јер су у орбити српске културе. Уверен сам да ни овде, у Србији, нема чистог етничког елемента, јер сваки елемент мора да трпи промене кроз векове, али култура држи све то на окупу. Обрнуто, кад падне креативна и обликовна моћ културе, пада и српско осећање света. Грађанска култура потискује српску, грађанин потискује Србина. Често се тај процес дешава унутар појединца, а да га није ни свестан.

Срби су замисливи без много чега: без ћирилице, без ученог православља, без крвних зрнаца, али без погребних и свадбених обичаја, без Божића и славе, а нарочито без Косовског мита, нису. То су кохезивни фактори у српском народу и, док је њих, трајаћемо. Посвађани, завидни, љути једни на друге-али, трајаћемо. Ако то ен очувамо, можемо и у уста да се љубимо, то више нећемо радити као Срби.

Ови, што су до подне Срби, а од подне Црногорци, па се свађају са овима који су до подне Црногорци, а од подне Срби, могли би да попију нешто за обарање тестостерона и адреналина у крви и да се подсете да славе исте славе, да преливају гробове наисти начин, да пуцају у јабуку, као што се и у Зрењанину ради, да уносе бадњак, да имају свећу и колач и да су, ипак, без обзира на времена у којима живимо, Лазар и Милош, а не Мило и Алек.

П.С. Овај текст пишем лицем на Божић, али ће бити објављен дан-два касније. Ипак, честитам вам велики празник и подсећам вас да сте, осим Мојковца, и Истрагу потурица спровели у божићне дане. И код мене у крају је обичај да се Божић проводи радно. Кажу – ваља се тако.

25 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    „Има, свако од нас, двоје родитеља, четворо баба и деда, осморо прапредака, шеснаесторо чукун… то је аритметичка прогресија“

    Samo mala ispravka: geometrijska progresija, ne aritmeticka. Ostalo je bez greske.

    • 0
      0

      Sveukuponost materijalnog i nematerijalnog nasleđa jednog naroda koje je deo njegove kolektivne svijestie je zapravo nacionalna svijet.Postoji preko dvjesta definicija nacija.Svaka nacija ima svoju posebnost.Nekome je bitna vjera,nekome jezik,nekome državotvornost nekome eto ovaj „stručnjak“ kaže i MIT. Mit je zapravo LAŽ. I Ćosić je u pravu kada kaže da je „u biću Srbina LAŽ“Ja u to ne vjerujem,ali me ovaj autor u to pokušava uvjeriti?

  2. 0
    0

    Опет, можда је исправније питање, уколико се овако постави: докле ће сваки кретен да намеће своје критеријуме ко је и шта је Србин и шта треба да ради, мисли, верује и како да пише, да би му кретен поверовао да је Србин?

    Ето, тако!

  3. 0
    0

    Колико је обликовна снага мита снажна, говори и то што су Црногорци, без обзира на етногенетска питања, били највећи носиоци тог мита иако, бар по садашњим сазнањима, нису неке многе трупе на Газиместан добацили. Дакле, Срби су постали јер их је усисала обликовна снага мита и културе.

    Стоји, само ми се чини да бих мало промијенио редосљед ствари. Да нису били Срби, не би Црногорце „усисала обликовна снага мита и културе“. То је сјеме морало пасти не неку земљу у којој се могло одржати.

    • 0
      0

      Vrlo jednostavno – do pojave Gorskog Vijenca (prihvaćen od syrane Crnogoraca kao istorijska čitanka, kao neşto što se stvarno zbilo) naš jezik smo zvali Naški/Ilirski, našu vjeru smo zvali Grčki Zakon, Vladika Rade je Nemanjiće smatrao osvajačima a Sveti Peyar je svoju postojbinu uokvirio od „Primorja do Javorja“ (Dukljanska država)… Onda je Vladika Rade postao Njegošem uz učitelja Sarajliju a lukavi i falsifikovani (novo)srbi prozvali Crnogorce srpskom spartom tj ‘Vojnim Logorom’ jer mi trebamo ginuti za njihove ciljeve dok se ‘srpska atina’ bude bavila intelektualnim radom. I vi dalje pristajete na zadatu Vam ulogu?! I kako da Vas smatram normalnim (izvinite, ništa lično). Kad ne poštujete sebe. I kako da Vas onda drigi poštuju? Kao tecimo ovaj skriboman gore?

      • 0
        0

        Најприје бисте морали да доказујете све ове тврдње – како смо звали језик, како смо звали вјеру итд, али немојте се трудити. Те су расправе губљење времена, а ја дукљанска булажњења немам намјеру ни да слушам ни да побијам – то сам више десетина пута радио, и уморио сам се. Уосталом, све се те „дукљанике“, на крају баладе, сведу на вулгарне теорије завјере, које су, како неко рече, увијек „тачне“ јер онога ко разбуца теорију, треба само прогласити дијелом завјере и ствар је ријешена. Идемо даље, увјерени да смо у праву, у бескрајну расправу.
        Да сад причамо о Окамовој оштрици и сличним правилима доказивања, јалов је посао. Ако се владика Данило потписује као војводић земље српске, ја то тако и тумачим – војводић земље српске, као што двије тачке на папиру спајам равном линијом. Оно, могу се оне спајати и линијама бизарних облика, кружном линијом, али је то најлакше учинити правом линијом. Или, ајде овако: ако нешто мјауче као мачка, има крзно као мачка и лови мишеве, ја закључујем да је у питању мачка. Дукљани имају право да мисле да је у питању пас са поремећајем идентитета. Ум је, чак и помрачени, безобалан, у њему је све могуће.
        А сад оно важније.
        Откуд Ви знате да је мени задата нека улога? Да бисмо расправљали о томе како ја пристајем на задату ми улогу, молим да се најприје пруже докази. Дакле, треба доказати сљедеће ( и то не на мајке ми, како Дукљани воле да „доказују“): да постоји неко ко задаје улогу и да се тај идентификује, да је та улога одређена, да ми је задата и да сам ја обавијештен о том задатку. У супротном, у питању су етикете и пљуцкање.
        Како да ме Ви сматрате нормалним? Уз сво поштавање, баш ме брига да ли ме Ви сматрате нормалним!
        Посебно ми је интересантно како се некога може сматрати ненормалним, а да то није лично. То бих објашњење волио да добијем више од свега! Но, ако баш имате потребу да ме сматрате (не)нормалним, мораћете најприје доказати моју (не)нормалност.

        Да ли и како поштујем себе? Мој проблем.
        Али, ако Вас и то оптерећује, морате доказати: 1. шта је то поштовање себе и 2. како се Владимир Павићевић уклапа у непоштовање себе. Са малом отежавајућом околношћу: начин на који Ви „поштујете себе“ не мора да важи за свакога.

        И коначно, да и ја Вас мало оцијеним: бескрајно сте арогантни, као и сви Дукљани.
        Свијет не почиње са Вама, нити ће се са Вама завршити. Но, добро: и о себи и о мени можете мислити шта год желите.
        Ипак, ако икако можете, покушајте да разумијете да Ваши ставови, мишљења, утисци, расположења, схватања никога другог до Вас не обавезују. А из тога ћете, ако сте упола паметни колико се чини да себе сматрате, извући закључак да не треба увијек и на свакоме мјесту износити ставове, мишљења, утиске, расположења и схватања.
        Бекорисно је и иритантно.
        И некако је увијек непристојно лично.

        • 0
          0

          U svom djelu – „Porijeklo I proslost dinastije Petrovica“, knjiga I, izdanje u Beogradu 1940 – njen autor Andrija Luburic je još prije II svjetskog rata ustvrdio da je poznati i od strane velikosrpskih nacionalista bezbroj puta citirani zapis „vladika Danilo – војводић земље српске“ zapravo falsifikat! Taj dio mozete naci na stranama 74 i 75 citiranog djela. A faksimil pomenutih stranica je dostupan na: http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/pocetak-vladavine-petrovica-xviii-v/andrija-luburic-zapis-vladike-danila-voevodic-srbskoj-zemlji-je-falsifikat/
          Sto nas vrce na moj prvi post – koji je to razuman razlog (osim novca, inata, zatucanosti, navijanja za Zvezdu/ Partizan…) koji posrbicama ne dozvoljava da prihvate istinu o sebi I svojim korijenima ma koliko se ta istina kosila sa svim sto su im opsenari gudili uz oganj pricajuci im lazibajke o njihovom ‘poreklu’…?

          • 0
            0

            И што рече, има на сајту montenegrina, а? Е јеси нашо ђе да гледаш! И ко нам то доказује, Лубурић? Унук Макса Лубурића? Хехе, тај, безбели!
            Максе бено, не бенави!

          • 0
            0

            Andrija Luburić je 20 godina stariji od njegovog prezimenjaka, Maksa. A ti kažeš obrnuto. Pa dobro.
            Po tome se posrbice i poznaju – da nemaju znanja ni o čemu a posebice se izdvajaju svojim bibliskim neznanjem o sebi i svojima.

  4. 0
    0

    Ух, ја бих баш на овај имао понајвише примедби:) Мислим, неке ствари су као да сам их ја написао, нарочито ове о раси и култури, али с обзором да би мене понајвише увредило да, кад објавим текст, нико га не прокоментарише, нећу оклевати да се имењаку „окачим о кичму“.

    1. „Православни род“ уопште не мора, а у црквеним службама се и не односи на генетику – у питању је „духовни род“, који је Господ обећао Авраму да ће га уможити преко усиновљења Христом. Срби су, као народ генерално омеђен православном културом, само један огранак тог „духовног рода“ који је Христос откупио на Голготи. У Старом Завету смо сви робови, и ту важе правила генетике. У Новом Завету смо сви (потенцијални) синови Божији, и ту се ропство генетици раскида.

    2. Аутор сам себи скаче у стомак на пар места где прво каже да генетика у формирању нације игра много мању улогу од културе (с чиме се слажем) , а онда Мешу Селимовића, олако и безусловно придружује култури Кнеза Лазара. Лично, стварно немам ништа против „Срба исламске вероисповести“, нити спорим да их има већих Срба и бољих људи, генерално, од многи тзв. православаца, али причамо ли ми овде о култури или не? Православно „не“ често значи исламско „да“. У томе се разликују културе, у томе је њихов значај и тежина. Меша Селимовић је можда и унук Петру Кочићу (према крвним зрнцима) , али њих двојица, све док југословенство није пресекло све вертикале и спровело рђаву уравниловку, нису припадали истим културама.

    Лако је сад, након свох револуција изједначавати те ствари. Али, у време кад су Селимовићи примали Ислам, тај чин је значио само једно – припајање турском корпусу. Ти избори су нешто значили. Због тога су се губиле главе и душе. Народ у Црној Гори то доста добро зна, глупо је да ја причам о томе.

    То што је култура сећања сачувала (Богу хвала) основе за поверење сасвим је друга ствар.
    Дакле, Косовски мит је референцијални основ Српства? Тачно, али на чијој страни би био Меша?

    3. Марко С. Марковић је (позивајући се и на неке духовне ауторитете) ишао толико далеко да је устврдио да је Растков и Немањин одлазак у манастир мистична припрема за Косовски бој. С овим можемо, али не морамо да се сложимо. Али, пребацимо ствари на хладни терен голе логике: ако је хероизам спрам земаљских слобода највиши домет срспке културе (што и није неко оригинални домет, стварно, и носорози и нилски коњи су територијални) што су уопште Немања и Растко покушавали с манастиром? Шта су тражили? А ако се Косовски јунаци нису борили за Царство небеско, камо боља стратегија? Па Цар Душан је освојио пола Балкана, откуд суноврат након тога?

    Није ли (крајње) ослобођење након пет векова и местимична ослобођења током тог периода показало управо то – не само нама, него Турцима, Аустријанцима, Млецима… – да су народни песник и Црква били у праву: „Земаљско је за малена царство…“ ? Ова су царства са својим хероизмом пропадала, Лазарев „род“ је остајао (у Црној Гори више него другде) .

    Нису ли поразом задобили дубље темеље, чак и земаљских царстава? Нису ли показали да земаљски хероизам не ствара ништа трајније од споменика (Термопиле) , а жртва за Царство Божије продубљује основе сваког овоземаљског труда и борбе и задобија народе у векове?

    Суштина Косовског боја је одбрана слободе? Па јел одбрањена? Према шеми г. Миленковића, Косовски бој је био не само војни пораз (што је сумњиво) , већ и потпуни суноврат, укључујући и онај свет (што је, из овог следи, несумњиво) . Испада да су они тамо, тада, јуришали носећи у срцу своје дворане, ризнице и винограде а за Царство небеско шта остане. А, шта кад је Србима остало само Царство небеско? Како то да су се и даље позивали на њих?

    Визија Царства небеског по коме оно следује свакоме с пресеченом пупчаном врпцом представља драстичан пример неразумевања тих питања. На страну несхватање „трансцендирања историје“ коју негује Српство, само због овога би имењак у неке теме морао да улази много опрезније. Не због мене, него због неких које је поменуо у тексту.

    • 0
      0

      G. Dujoviću, moja lapidarna ocjena teksta je psihološke prirode, namjerna da ohrabri autora da ne piše o onome što slabo razumije, i ništa više!
      Sa druge strane, Vaš pristup u tumačenju bilo čega, pa i istorije, veoma je kompleksan i odveć zahtjevan.
      Insistiranje na transcendiranju istorije je zdravorazumski imput na složeni proces usaglašavanja tuđeg mišljenja, stava i tvrdnje o bilo čemu istorijskom, sa vlastitim percepcijama, iskustvima i znanjima.
      Kako to nije nimalo lako, jer, za epohu postmodernizma, i sami znate, istorija je samo puki diskurs!? Tome odgovara i Deridina tvrdnja da “ izvan istorijskih tekstova kao najobičnije faktografije ne postoji ništa drugo i dublje „!?
      Meni je, naravno, milije staro, tradicionalno stanovište da pitanje percepcije ne podrazumjeva samo citanje tuđeg istorijskog diskursa o našoj istoriji. Nego to prije svega znači čitanje/pisanje/stvaranje vlastite istorije, kako smo samo onda na dobrom putu da mislimo istorijski!
      Ali, misliti istorijski ne znači samo misliti kritički i kontekstualno. Misliti istorijski znači da svako prizivanje prošlosti ustvari podrazumijeva preispitivanje/resaznavanje, dakle, transcendiranje prošlosti, odnosno istorije sa stanovišta sadašnjosti!
      U tom smislu od najveće je važnosti da promislimo jednu krajnje kontaminiranu mitološku paradigmu o nama Balkancima.
      Sve je podelo još onda u srednjem vijeku, kada su Vatikan i Carigrad ( prije svega zbog bogumila) centralne dijelove Balkana proglasili skloništem jeretika (refugium herecitorum ). Time je bilo izrečeno i prokletstvo na našu istorijsku svijest i bačena svojevrsna anatema na naše posvemašnje pamćenje, kako tvrdi makedonski filozof Ferid Muhić.
      Zato je i moguće da se jedna sjajna pobjeda na Kosovom polju tumači isključivo kao neupitni nacinalni poraz!?
      Tako se, između ostalog, i dogodilo da nas jedna kobna matrica tuđeg razumijevanja nas, subjekata homotipičnog podneblja centralnog Balkana, dramatično promoviše u necivilizovane i violetne Druge!!!
      Kako to i danas sušinski odražava tuđe mišljenje kao naše vlastito!
      Otuda počiju i sva ozbiljna nerazumjevanja, eto i sa g. Milankovićem, koji sebe razumije prevashodno u tuđim stereotipa o nama.
      Ipak, poslednji tekst g. Milana je objektivno veliki iskorak iz nečega što uopšte nije razumio, u nešto što je svakako bolje razaznao, uprkos svim Vašim opravdanim primjedbama!
      Taj prvi korak ka transcendiradnju vlastite istorije nije za podcjenjivanje. Naprotiv!
      G. Milan u svakom slučaju obećava, o čemu svjedoči i njegov pokušaj da bez sujete ponešto odstupi od svojih pogrešnih stavova i mišljenja.

      • 0
        0

        Све сте у праву, само ово ми баш боло очи. Нарочито стога што г. Миленковић није први који на овај начин исказује неразумевање сличних феномена.

        Јер, како рече Матија Бећковић:

        „Памћење није оно што је било
        Већ оно у што се све преобразило“

  5. 0
    0

    Човјек који почне да иде или се труди да иде Христовим путем дубље сагледава основне истине о себи, животу, друштву у коме живи, итд. Народи и државе су постајали и нестајали, и то је историјска константа. Али долазак Христов у овај свијет је дао нови смисао људскога живота. Ако је смисао живота светог кнеза Лазара био да буде неки нови Леонида, онда је његова жртва бесмислена. Нажалост, овдје је постао толико доминантан неки национални занос, да је он успио код многих да прогута ону вертикалу живота која стреми ка вјечности, о чему нам говори Божић, а нарочито Васкрс. Зато многи људи радије читају „Завјештање Стефана Немање“ од Медића, него његово житије од светог Саве. А о Светом писму да не говоримо.

  6. 0
    0

    OVI MILENKOVIC JE KA BALTAZAR (crtani film) RAZUMIJE SE U SVE, JA MISLIM DA ZNA KAKO SE PRAVI I ATOMSKA BOMBA.
    SALU NA STRANU , DANAS I MI CRNOGORCI MOZEMO DA BUDEMO SRBI A MOGU I NASA BRACA MUHAMEDANCI I KATOLICI, SJUTRA OCEKUJEM NEKI TEKST O PARENJU LEPTIRA ILI O DERBIJU , ZVEZDI I PARTIZANU

  7. 0
    0

    Милане благодарим за оволико пожртвовање да објасните овом залуђеном народу, како ствари стоје шта са чиме иде а шта је сметња у разумевању, мислим да јако добро владате чињеницама ви јих живите. Хвала вам на вашем труду који улажете а то све из љубави до човека што је јасно из вашег писања. Благо земљи која има такве бистроумне, бог вас благослови и нек вам подари здравље и дуг живот.

  8. 0
    0

    g. Milenkovic je “hrabar” covjek? Poluobrazovan – pise traktate za nepismene i fanatike? Posto je osjetio da je njegov rasizam i „anticrnogorstvo“ slaba tacka njegovih teza, presao je na „modernija ucenja“. Trebao bi mi duplo duzi tekst da komentarisem sve ove besmislice koje je napisao, ali da bar pomenem neke.
    1. Prije svega nacije (ne narodi – etnija) su nastale uglavnom u 19-om vijeku na osnovu stvaranja velikih drzava (citaj nacionalnih trzista). Naravno, jedinstvena “drzavna kultura” je dio tog procesa. Prije no sto su stvorene Njemacka i/ili Italija npr. nije bilo “Njemacke” ili “Italijanske” nacije (Musolinijev general: “Stvorili smo Italiju, sada treba da stvorimo Italijane”). Zasto Milenkovic zaboravlja drzavu, jasno je iz vapaja Grasanina kada je cuo da je knjaz Danilo osnovao (laicku) knjazevinu CG : „To je najjači udarac srpstvu“! A to jeste pocetak stvaranja moderne Crnogorske nacije! Zato je ona podrugljiva i ponizavajuca izjava Milenkovica: “Ја знам да би монтенегрини волели да су директни потомци римских легионара из доба Цезара, али је нешто већа вероватноћа да су потомци легионара из доба Мусолинија” ne samo istorijski netacna, vec rasisticki uvredljiva i (cojski) sramna. Ovo insistiranje na“montenegrinima” (sa malim slovom?) je isto sto se cinjelo sa “Dukljanima”? Kada su (veliko)Srbi shvatili da je Duklja starija drzava od Raske, poceli su da kradu dukljanske vladare i svece – Sv. (Jovan) Vladimir i autore – pop Dukljanin, i sl. Upravo zahvaljujuci toj drzavi Crnogorci su prezivjeli vijek i po velikosrpske akulturacije i posrbljavanja. Dakle, “Srbi u CG” su “do podna” (do 1918) bili Crnogorci. Zar ne rece Savo Fatic na Podgorickoj skupstini “Od danas vise nijesmo Crnogorci, no Srbi”
    2. Spengler – izmedju devet civilizacija nidje ne pominje “srpsku” – cak ubraja i viznatijsku (zajedno sa Islamom?) u “magijske civilizacije”? Tako da ne samo da nije bilo velikih dogadjaja (Kosovska bitka je za Turke bila daleko manje vazna od Maricke bitke), a veliki mit o Kosovu je stvorio jedan stopostotni Crnogorac – Njegos (pogledajte njegov pasos i testament). Nazalost nije bio svjestan posljedica, bas kao ni kralj Nikola – koji je najvise “srbovao” od svijeh Petrovica. Zato mu je “zahvalno srpstvo” okupiralo i unistilo drzavu (1918)?
    Da li da napomenemo, da je nepunih sedam godina poslije Kosova, u posljednoj velikoj bici izmedju Hriscanske Evrope i Turaka, kod Nikopolja (Bugarska – 1396), despot Stefan Lazarevic (zet sultana Bajazita) zadao odlucujuci udar krstaskoj (Hriscanskoj ) vojsci? Poslije boja su masakrirani prezivjeli Hriscani. Toliko o “srpskoj zrtvi” koja je na Kosovu “spasila Evropu” od Turaka?
    3. Pitam nacitanog Milenkovica kako to da ni on, a ni drugi srpski istoricari, ne pominje pojam “mileta” (naroda – na Turskom)? Da ipak postoji veza izmedju crkve i nacije, jeste cinjenica da su Turci dijelli carstvo na “milete” (vjerske “narode”, zapravo zajednice), tako da su svi Pravoslavci pod crkvenom jurisdikcijom Pecke patrijarsije (koju su obnovili Turci) bili “srpski milet” (raja). I veoma dugo su svi Pravoslavci na ovim podrucjima bili nazivani “Srbi” (S. Matavulj).
    4. “Srpstvo” je stvoreno da bi se stvorila “velika Srbija”. Nazalost, to je i dan danas tacno. Srbijanci su uspjeli da posrbe dobar dio stanovnika danasnje Crne Gore – poslije 1918 i stvorili su od njih (veliko)Srbe. Zato su danas, na nasu veliku zalost i stetu, (veliko)Srbi (posljepodnevni Crnogorci) i SPC – subverzivni faktor u drzavi Crnoj Gori. Jer cilj je ostao isti – obnova “velike Srbije” (odnosno carstva Dusanova)? A do toga se moze doci samo ako se ponovo unisti drzava Crna Gora
    Ukratko, Milenkovic siri svoju bolesnu, rasisticku, ideologiju bez obzira na istorijske cinjenice. I, ocito, bez stida?

    • 0
      0

      Što je najgore, ništa kod tebe nije gola laž, sve je poluistina, ona što je gora i opasnija od svake čiste i nevine laži i falsifikata!
      Da si pri istini, kako ti je Bog dao pamet, nije da nije, đe bi ti kraj bio!
      Korist bi svaka od tebe bila.

  9. 0
    0

    Ако сам ја ово добро разумео, текст је намењен србима, који се деле на овакве и онакве али ипак србе. Монтенегрини су споменути тек као приказ могућег.
    Основ је да је потребно разграничење, овамо срби, тамо сви остали па нек се зову како хоће. И то је наш, српски, посао, све остало је преметање,што се каже из шупљег у празно. Баш ме брига да ли су тз монтенегрини легионари овог или оног реда, њихов проблем, ако не осећају ништа према српском миту, косовском боју, србина гледају као окупатора и све србе као потенцијалне непријатеље, нема ми шта да причамо. Надам се да неће хтети своје комшије да истерају из те државе у којој заједно живе, то ником није добро донело. Што се пре групишемо као корпус, заједница, око малих ствари, брзо ће нас наши заједнички непријатељи препознати и покушати да заваде. И будите сигурни, стално то раде, стално убацују клипове, те ово је због овог, оно због оног. Заједничко становиште мора бити да смо ми као етничка група најугроженији за задњих 200 година, много више него јевреји. То је полазна тачка, са заједничким митом о Косову, Марку и Милошу, Лазару, Синђелићу па све до Тепића.
    Е када формирамо наш заштитни културни образац и унесемо га у образовни програм, могу остали, па како год да се зову, да причају шта год хоће, ми имамо нашу истину и наша је и нико нам је не може узети.
    А да ли ће керови около да лају, шта се то нас тиче, каже се, пси лају, каравани пролазе.

    Ко ће почети да сабира, видећемо, али, чини ми се да је најслободнија српска земља, ма како то чудно звучало, тренутно Реп.Српска у окупираној БиХ.

    На нама је браћо, хоћемо ли или не да им се придружимо и како.

  10. 0
    0

    Наравно, нема никакве потребе за искључивостима међу једним народом, ни културолошким ни вјерским. Али оно што је потреба је да се гусларске магле размакну и да се схвати да је у Бару прије миленијум био надбискуп Србије, да су у бјелопавлићком селу Мартинићи остаци двора архонта Србије Петра Гојникова, да наши преци нису стварали „прву српску државу“ 1878. већ да су нас аустроугарски дипломати спријечили на Берлинском конгресу да се припојимо матици итд. Народ има матичну државу а не више матичних држава, осим ако је умоболан попут оних Срба који мисле да им је ЦГ матица.

    • 0
      0

      „Да наши преци нису стварали „прву српску државу“ 1878. већ да су нас аустроугарски дипломати спријечили на Берлинском конгресу да се припојимо матици“

      То си одлично рекао, да се тада ријешио проблем зван турска окупациона јединица или коридор према Босни „санџак“ припојиле би се Херцеговина и Црна Гора матици и све би била Србија без икаквих подјела каквих данас у ЦГ нажалост има…

      Треба остати јак и не клонути духом у борби за коначно уједињење.

  11. 0
    0

    Опет теорија завјере – фалсификати, подметања, преваре…
    Али, ево, не због Вас, Вама помоћи ионако нема, него због других.
    Узећемо овај примјер који сте дали, да илуструјемо баналан начинн размишљања.
    „Јасно је да овај запис није писао владика Данило него му је много раније подметнут…“, каже господин Лубурић.
    По чему је јасно? Очигледно, по томе што је г. Лубурић то тврди, а он не може да гријеши. Другог доказа нема.
    Лубурић: „Намјера „аутора овог записа“ била је…“. Да бисте утврдили намјеру, морате претходно утврдити носиоца намјере. Да бисте открили ЗАШТО је неко некога убио (покрао, преварио…) морате утврдити КО је убио (покрао, преварио…) .Потпуно ван памети! Ако не знате ко је „аутор записа“ како можете знати шта му је била намјера, шта је хтио. Дакле, по Лубурићу и Анонимноме, и „мудрим“ Дукљанима, „нико хоће нешто“, што је права мјера њихове логике. Наравно, можда негјде друго у тексту постоји име фалсификатора али нисам Вам ја крив што Вам сви „аргументи“ стају на двије стране.
    Лубурић: „Њему сиромаху никад није пало на ум да потписује као „воеводич србској земљи“…“ Господин Лубурић нас оставља без одговора како зна шта је падало на ум човјеку који је умро 150 година прије него што се овај родио? С обзиром да је логично претпоставити да нису лично разговарали (па и тада то не би било сигурно – владика би Андрију могао и слагати), морало би се позвати на `накви извор. Рецимо, писмо у коме владика пише:“Ни на памет ми, сиромаху, не пада да се потписујем као војводић…“. Изгледа да и овдје морамо вјеровати на часну ријеч г. Лубурићу.

    А сад. посластица за логичаре!
    Лубурић: „Да владика Данило никад није био ничији воеводич познато је, а то се нарочито види из овог нашег скромног дјелца…“

    Познато је? Како је познато, остајемо без одговора. Ваљда г. Лубурић није хтио да замара сувишним подацима. Уосталом, Анонимни се не пашти логиком. Није јасно како је познато, али се – да је познато – нарочито види из „овог нашег скромног дјелца“. Како знамо да Андрија Лубурић говори истину? Па, знамо – јер то каже Андрија Лубурић.
    Дакле, ево аргументације: потпис владике Данила је фалсификат? Како знамо? Зато што је познато. А како је познато? Тако што је јасно.
    Има један који тврди да су Срби најстарији народ, Деретић се зове. И он има такву аргументацију – јасно је, то сви знају, познато је…
    А сад и ја да се мало бавим теоријом завјере, забавно је.
    Ви сте, господине Анонимни, усвојени – Ваши родитељи нису Ваши родитељи, само што то крију од Вас. Лагали су Вас цијелог живота, причали Вам бајке, можда не уз гусле. Како знам? Па познато је. А како је познато? Јасно је. Неко је фалсификовао отпусну листу и извод из матичне књиге? Ко? Не знам, али ми је јасна његова намјера. Физички личите на своје родитеље? Чини Вам се, у фази сте порицања, још не можете психолошки да прихватите да сте усвојени! Имате ДНК тест? И он је фалсификован. Поштар који Вам га је донио је замијенио коверте. Како знам? Знам, јер ми је познато. Јасно ми је.
    Ето, то је теорија завјере. Логички је одржива (све се ово могло десити), али не значи да је истинита. А зашто? Јер сам користио „ад хок“ теорије. На сваки доказ који ми обара теорију, уводио сам у логицирање нову, помоћну теорију, а то је забрањено.

    Више нећу да пишем, и ово је много.
    Клањам се пред снагом Ваших аргумената, и Ваших и Лубурићевих.

  12. 0
    0

    Ако нисте правник, штета, добро Вам иде.
    Треба имати воље за овакве одговоре, честитам на истрајности, још ако се узме колико мало људи чита а тек колико мало ће и да разуме, тек тада се види величина Вашег одговора. Узгред, познато ми је, а како!? Разуме се, јасно је ….

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here