Еродоган и Ђукановић: Послови, близанци, судбине

Пише: Андреј Милановић

Због тога како су и колико владали, њихово напуштање власти тешко да може да буде силазак. Пре ће то бити тресак.

Реџеп Таип Ердоган и Мило Ђукановић нису само двојица најдуговечнијих балканских лидера него су везе које их чине неком врстом политичких близанаца много дубље. Пре свега, како ће се показати на крају, приче о Ердогану и Ђукановићу на свој начин су поучне, утолико више што и једна и друга провоцирају и сличан крај њихових каријера.

Кренимо од почетка: не приближава Ердогана и Ђукановићева само репресија према новинарима, из које нису ни сви (новинари) извукли живу главу. Историја владавине Ердогана и Ђукановића повест је и о небеском финансијском успону две породице. Иако турски лидер зарађује око 50 хиљада евра годишње, како пише немачки дневник Билд, његова деца „пливају у луксузу“. Млађи Ердоганов син Билал неколоко пута је прозиван за прање новца, док је са сестром Есром био саучесник у корупцијском скандалу из 2013. године. Билал Ердоган је сива еминенција која стоји иза турских пословних људи који нелегално тргују нафтом са терористима Даеша, правећи промет виши од 500 милиона долара годишње.

Ђукановић легално зарађује много мање од Ердогана (мање од 14 хиљада евра годишње), што му није сметало да се нађе на британској листи од 20 најбогатијих светских владара. Истраживачки медији сабрали су да Ђукановић под својом контролом има богатство од најмање 14,7 милиона долара. За то време његов брат Ацо, који је до 2000. године био незапослен, власник је богатства од 167 милиона долара, док сестра Ана Коларевић, адвокат, поседује више од 3,5 милиона у деоницама и некретнинама. Ђукановићев син Блажо зарађује као студент око 15 хиљада долара долара месечно од издавања пословног простора који је добио на поклон од Ђукановићевог брата Аца. Блажо Ђукановић учествује и у пословима са соларном енергијом, добијајући од очеве владе субвенције за тај посао и побеђујући на тендерима које расписује иста та влада.

Толике сличности пре или касније учиниће да се путеви њихових носилаца кад тад и пресеку. Тај пресек види се у пословним везама Ђукановића са Билалом Ердоганом, пре свега у пословима трговине наоружањем и нафтом. Послови се не обављају директно, а улога посредника у њима припала је Хашиму Тачију, чиме се може објаснити веома срдачан однос Ђукановића са најмоћнијим човеком Приштине. Трговина нафтом одвија се преко Аца Ђукановића, Миловог Брата, док се промет наоружањем одвија преко фирми МДИ, ЦПР Импекс и Симон.

Две осрамоћене земље

Богатства и послови две породице годинама нису сметала бројним западним истраживачким организацијама, све док су њихови челници били лојални и бескомпромисни сарадници запада – Ердоган као шеф највеће НАТО армије после САД, док се Ђукановићева Црна Гора квалификовала за најмању чланицу Алијансе. Истина о њиховом богатству крчила је себи пут у јавност оним интензитетом како је, са једне стране, на двојицу лидера растао западни притисак и, са друге, онако како су трошили своје каријере, повлачећи радикалне политичке потезе.

А обојица су се трошили нештедимице. Иако се годинама опирао америчким притисцима да се умеша у сиријски рат, Ердоган је поклекао крајем новембра прошле године, када је његова авијација током легалне руске војне интервенције у Сирији оборила руски авион. Од тог момента доста неговани и међусобно уносни односи између Турске и Русије суновратили су се. Заједно с тим, суновратио се и међународни углед Ердогана: његове изјаве постале су све бешње, његови потези све неуравнотеженији, уз појачавање притиска на противнике у земљи, који је кулминирао Ердогановим раскидом са најближим сарадником Ахметом Давутоглуом.

Неочекиване потезе повлачио је и Ђукановић. Иако је Црну Гору пратило традиционално пријатељство са Русијом, иако је нејака словенска држава цела два века била помагана као редовна буџетска ставка царске Русије, Ђукановић се пре две године придружио санкцијама које су Русији увеле САД и ЕУ. То није било довољно, него је крајем прошле године Црна Гора вољом свог премијера постала кандидат за улазак у НАТО, и то у тренутку када је главна активност ове Алијансе постао војни притисак на Русију. Оно што је, осим нелегално стеченог богатства, поново спојило Ђукановића и Ердогана било је деловање против интереса сопствених грађана и повлачење потеза који су њихове државе осрамотили.

Хоће ли и крај бити исти?

Исто ко што је Ердоган драматично погоршао односе са готово свим турским суседима, Ђукановић се мобилисао у строј који је непријатељски православним народима Балкана у Србији, Македонији и Републици Српској, позитивно одговарајући на интересе Албанаца и Хрвата.

На крају, и Ђукановић и Ердоган, губећи пријатељство Русије, од кога су – мало је рећи – уживали бројне користи, нису стекли наклоност западних партнера. Земље ЕУ на чеку са Немачком у Ердогану виде и непозуданог и опасног партнера, који их је за рачун САД, преплавио стотинама хиљада избеглица са Блиског истока, и најрадије би му видели леђа. Истовремено, у Ђукановићу виде живописног шефа мале корумпиране државе, која годинама у континуитету, сасвим несразмерно својој величини, кријумчарењем и шверцом наноси огромну штету буџетима европских земаља.

Иако вођени кредом да ће у међународној политици „толерисати сваког скота, ако је наш скот“, и Американци све више перу руке од Ердогана и Ђукановића. Како су писали поједини амерички медији, током посете Ердогана Вашингтону почетком априла између турског председника и његових америчких саговорника „могао је да се осети лед под прстима“. Истовремено, Ердоганови сукоби са својим вишегодишњим сарадником, америчким клијентом Фетулахом Гуленом, и Давутоглуом још више су га удаљили од Вашингтона, који му спрема замену.

Истовремено, натеравши Ђукановића да уочи октобарских избора реконструише своју владу и у њу убаци представнике опозиционих странака, очигледно је да су Американци спремили замену и за њега. Због специфичних услова – Ђукановићеве намере да уведе Црну Гору у НАТО – тај трансфер власти биће, по свој прилици, обављен опрезно и у рукавицама. ПроНАТО власт, како је планирано, владаће неко време заједнои са проНАТО опозицијом, док ће Ђукановић бити натеран да се повуче. Наравно, човек снује, а Бог одлучује, тако да ће се на октобарским изборима тек видети може ли народ у Црној Гори да прихвати Ђукановићеву војну доктрину, према којој је Црна Гора конфронтирана и са Русијом и са Србијо.

И, на самом крају, не би требало заборавити и последњу сличност између Ђукановића и Ердогана. Због тога како су и колико владали, њихово напуштање власти тешко да може да буде силазак. Пре ће то бити тресак. Видећемо шта ће он да произведе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: