• Поглед

Ераковић: Патриоте живе вјечно

1 min read

6 година ‎ Велимир Ераковић

Пошто му је јединац играо кошарку, у тим каменим предјелима, био је направљен кош. Момир се вратио, а људи су чудно гледали. Узео је лопту, шутнуо и погодио за крај. Пришао је народу и рекао: "Често смо нас двојица играли заједно, морао сам да га испишем".

Момир Булатовић

Пише: Велимир Ераковић

Брко, ти знаш, иако си из официрске фамилије, да је то само путовање и да је то граница и мјесто гдје ћемо сви некада бити.

Твоје путовање је лијепо, јер идеш код свог јединца који ти је срце ишчупао, који је и теби и Нади направио рану која не зараста, а опет си нашао снаге да се бориш.

Одлазиш као највећи патриота и борац за заједничку државу, борац за правду и истину. Путујеш, брко, тамо гдје је љепше и гдје ти неће подваљивати свакакве глупости, називати те “пропалим човјеком и бившим политичарем”. Такви као ти су беспрекорно чисти, бескрајно поштени, људи каквих више нема и каквих ето, нажалост, више неће бити.

Нека ми опрости велики Господ што ћу рећи да твоје вјеровање није било фарисејско, већ вјеровање у људе. Вјеровање у људе који су те на крају издали, а које нећу да помињем. Издали су тебе који си симбол пораза Мила Ђукановића. Не само да си га политички поразио, него и људски и морално. Подвукао си границу између вас двојице, а та граница стоји на линији између морала и неморала, између патриотизма и изадјства и између поштења и непоштења.

Без куповине људских душа си побиједио на предсједничким изборима. У другом кругу си покраден, јер су избори трајали два дана и јер је Запад аминовао да Милови криминалци раде шта желе.

Требао им је неко ко ће довести до ове ситуације у којој смо сад и ко ће све издати. Знали су, брџа, да ти иако мелеман и погледа као у дјетета никада никог не би и нијеси издао. Знали су да ти је држава светиња.

Некад неко помене да Слободан Милошевић и ти нијесте вјеровали у Бога. Ко има право да о томе суди? Некад неко помене да нијеси хтио да разговараш са Митрополитом када је позвао народ да гласа против тебе као комунисте. Није Ђед знао да се и на ћивоту виде Јудини пољупци, такав духовник није могао да вјерује да се може лагати изнад мошти Св. Петра и Св. Василија.

Побиједио си на изборим 90-те и 92, био премијер Савезне Владе и оно што је најважније имао снагу да изађеш пред народ и кажеш званично: “Нападнути смо, рат је почео”. То могу само великани и они који су васпитани у традиционалном духу, то могу само они који су научени да живот нема цијену без и части и поштења.

Привилегија ми је била разговарати са тобом, иако никада нисам био члан СНП-а. Привилегија ми је била и, вјеруј ми, нисам спавао читаву ноћ кад си ми на слави код Андрије Мандића рекао да читаш моје текстове. Нијесам спавао читаву ноћ, јер понос који сам осјећао у том тренутку био је снажнији од моје потребе за сном.

Од када је убијен Душко Јовановић, нема ко те није издао. Нема ко те није заборавио, наравно, из тих редова и нема данас поштеног Црногорца и Србина који неће пустити сузу због твог одласка.

Има један непоменик коме си плаћао воду, струју и рачуне, кога си научио како бар да глуми човјека, јер он то никада није био, а он је данас одахнуо. Одахнуо, јер више у интервјуима које си давао неће слушати праву истину о себи и свом лицемјерју и незнању. Посљедњи пут, као да си знао одлазиш из овога јада, рекао си све истине о њему. Рекао си да је једна обична кукавица и плашљивац који ништа сам не смије да уради, и рекао си најважнију ствар, да је економски незналица, човјек који држи негативни рекорд на факултету са 6,00 и да је једино спреман да краде.

Спреман је да краде, лаже, шпија, убија и спреман је на све да би остао на власти. За разлику од тебе који си попут цара Николаја рекао: ,,Ако сам ја проблем, одмах ћу отићи”.

И одлазиш тамо гдје си једва чекао да дођеш. Идеш код сина, јер жеља да будеш уз њега је јача од сваке политике. Идеш да загрлиш своје чедо, као што си грлио све нас који смо били и остали борци за заједничку државу.

И када опет будемо заједно са Србијом твоје мјесто ће бити на пиједесталу уједињене српске државе.

На крају ћу вам испричати једну анегдоту, који ми је рекао Никола Марковић, са сахране Момировог сина. Никола Марковић, који се мене јавно одрекао кад ми је најтеже било и рекао да нисам колумниста “Дан”-а, а ево колико хоћете писаних доказа кад сам нападан и хапшен и да стоји да сам њихов и да пишем за њих.

Никола Марковић кога се ја нисам одрекао, са којим се познајем још од факултета. Он зна да прича прелијепо и са таквом емоцијом ми је испричао шта је Момир урадио када му је син положен у гроб.

Пошто му је јединац играо кошарку и био талентован до тренутка када болест није дошла по своје, ето тамо, у тим каменим предјелима, био је направљен кош. Момир се вратио, а људи су чудно гледали. Узео је лопту, шутнуо и погодио за крај. Пришао је народу и рекао: “Често смо нас двојица играли заједно, морао сам да га испишем”.

Ти никада нећеш бити исписан из срца оних који су те вољели и из срца оних који су жељели да живимо у заједничкој држави. Нећеш бити исписан из историје, која нажалост, није славна и у којој смо доживјели велике поразе, али која је родила људске громаде попут тебе.

Брко, хвала ти за све заједничке побједе, хвала ти за све заједничке поразе и хвала ти што си нас научио да се политиком може бавити и частан човјек. Да политика није вјештина могућег, као што говори наука, већ борба идеја и идеала и да у њој могу бити и људи твојих врлина.

ПОЧИВАЈ У МИРУ!

ПАТРИОТЕ ЖИВЕ ВЈЕЧНО!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: