Englezi zabili nož u leđa Rusiji i Srbiji 1914. godine

Vinston Čerčil je 1914. kao lord admiraliteta odlučio da britanska mediteranska eskadra propusti najmodernije njemačke krstarice „Geben“ i „Breslau“ u Crno more, iako je rat već počeo. One su izazvale „više smrti, nesreće i uništenja“ od bilo koje druge grupacije brodova ikada, napisao je Čerčil u memoarima nekoliko decnija kasnije.

Ulazak „Gebena“ i „Breslaua“ u Crno more potpuno je promijenio stratešku situaciju. Od mirne pozadine Antante, gdje je Rusija kontrolisala situaciju, ono se pretvorilo u ratno područje. Posledice po južnu Rusiju i Balkan bile su katastrofalne, kaže dr Aleksej Timofejev iz Instituta za noviju istoriju Srbije.

Njemački brodovi su pod turskom zastavom bombardovali ruske luke, poslije čega Turska stupa u rat na strani centralnih sila. Poslije toga ruski desant na Bugarsku više nije realan, pa i ova zemlja ulazi u rat na strani neprijatelja.

“Za srpsku vojsku to je značilo rat na dva fronta, koji nije mogla da izdrži. On se 1915. završio padom Srbije, albanskom golgotom, okupacijom, masovnim streljanjima i drugim strahotama“, kaže dr Timofejev za “Novosti“.

On podsjeća na riječi engleskog istoričara Korbeta da je propuštanje „Gebena“ i „Breslaua“ mrlja u istoriji engleske mornarice za koju je odogovoran Čerčil. On nikad nije preuzeo odgovornost za tu odluku. Svu krivicu je svalio na svog prijatelja admirala Trubridža, jednog od komandanta britanske mediteranske flote. On je završio na vojnom sudu, ali je oslobođen, jer se pokazalo da je samo slušao Čerčilove naredbe.

Ipak, neko je morao da bude kriv, pa je Trubridž smijenjen i cinično poslan da bude komandant grupe britanskih artiljeraca u Srbiji, čiji je pad 1915. direktna posledica Čerčilove odluke.

Sramna uloga Čerčila

„Čerčil je 1914. kao prvi lord admiraliteta stajao na čelu flote koja je u najvećoj meri rješavala važna pitanja britanske imperije. Kao što znamo, Britanija ima maksimu da nema stalne saveznike i neprijatelje, već samo stalne interese. Iako joj je Rusija bila ratna saveznica, ona je smatrana suparnikom kao i Njemačka kad je riječ o uticaju na istočnom Mediteranu, kome pripadaju Crno more, Levant i Balkansko poluostrvo. U tom smislu treba posmatrati i propuštanje njemačkih brodova. Britanija je želela istočni Mediteran kao zabran u kome isključivo ona ima kontrolu“, kaže dr Timofejev.

Zato britanska sredozemna flota, iako je bila neuporedivo jača, nije napala krstarice „Geben“ i „Breslau“, iako se znalo da je riječ o brodovima ogromne vatrene moći. Komandant elitne eskadre od 4 krstarice i 8 razarača admiral Trubridž dobio je naređenje da se drži dalje od „nadmoćnih snaga“.

„Britanije je želela da istočni Mediteran ostane pod kontrolom Osmanske imperije, koja je bila pod kontrolom Engleske. Međutim, Turska se izmakla kontroli i ušla u savez sa Njemačkom“, kaže dr Timofejev.

Kad su „Geben“ i „Breslau“ došli do Carigrada oni su formalno ušli u tursku flotu i na jarbole podigli zastave s polumjesecom. Turska je zvanično bila neutralna, pa su i oni postali „neutralni“ i napad na njih je postao nemoguć.

„Uprkos podizanju turskih zastava, na brodovima ni poslije toga nije bilo nijednog turskog mornara ni oficira, kompletna posada je bila njemačka“, navodi dr Timofejev.

Turci su 15. avgusta raskinuli sve pomorske sporazume s Britanijom, a njenoj vojno-pomorskoj misiji naredili da napusti Osmansko carstvo.

Tačka bez povratka

Rusija je 27. septembra dobila težak udarac, jer Turci zatvaraju njenim brodovima prolaz kroz Bosfor i Dardanele, stratešku arteriju ruske flote. Tačka bez povratka pređena je 29. oktobra kad su „Geben“ i „Breslau“ na čelu eskadre turskih ratnih brodova uplovile u Crno more i napale ruske luke Novorosijsk, Odesu i Sevastopolj. „Geben“ ruši Sevastopolj sa svojih 10 topova kalibra 280 milimetara i 12 topova kalibra 150 milimetara. U napadu na Novorosijsk „Breslau“ potapa 14 parobroda na vezu u luci i pali 40 tankova s naftom koja se kao vatrena rijeka teče ulicama grada.

Rusija je objavila rat Osmanskom carstvu 2. novembra, a Britanija i Francuska tri dana kasnije. Od tada njemački brodovi štite transporte turskih vojnika prema kavkaskom ratištu i napadaju ruske vojne i transportne konvoje. Poslije ulaska Turske u rat rusko snabdijevanje i izvoz zavise od Dunava.

„Dunavom stiže neophodan vojni materijal, prije svega eksploziv i motori iz Francuske. Roba ide preko luke Solun, a zatim železnicom preko Niša do luke Kladovo, gdje se pretovara na brodove. Kontrola Dunava do srpske granice je životno važna za Rusiju, ali i za Srbiju. Iako je dobijala pomoć i od drugih saveznika, ruska vojna pomoć je i po količini materijala, ekipa i rezultata najveća“, kaže dr Timofejev.

Međutim, ulazak Bugarske u rat je neprestana prijetnja za prekidanje glavne srpske i ruske linije snabdijevanja. Ruska vojska upravo od misija upućenih u Srbiju dobija obavještajne podatke da se Bugarska sprema za izdaju i da su bili opravdani zahtjevi vojvode Mišića za preventivni napad.

Bugarska izdaja

„Velika krivica je bila na samoj Rusiji što nije prihvatila predlog Srbije o iskrcavanju u Bugarsku. Rusko ministarstvo vojske podržavalo je tu ideju, ali tome se oštro protivilo ministarstvo spoljnih poslova u kome su glavnu reč vodili liberali, anglofili“, navodi dr Timofejev.

Dok se situacija na Dunavu i Crnom moru zakuvavala Engleska je pokušala preuzme kontrolu nad moreuzima.

„U aprilu 1915. počela je Galipoljska operacija, koja je bila Čerčilova ideja. To je još jedan primer dvoličnog odnosa Engleske s Rusijom. Engleske, novozelandske i australijske trupa su u desantu na Galipolje pretrpjele strahovite gubitke. Zar mislite da bi Britanija toliko krvarila da bi zauzela moreuze i poklonila ih Rusima? Galipolje jasno pokazuje da Britanija nije htjela da dijeli sa saveznicima ono što je želela samo za sebe“, kaže dr Timofejev.

Poslije galipoljske katastrofe Britanija je morala da se povuče s Dardanela, a Čerčil je smijenjen s mjesta lorda Admiraliteta. Ipak i za ovu katastrofalnu grešku Čerčil je našao krivca. Sredinom 1915. on javno i agresivno optužuje Srbiju da je kriva za atentat u Sarajevu i da je odgovorna što Bugarska prelazi na neprijateljsku stranu.

„To su bile besmislice, ali se ponavljaju do danas. Upravo je ulaz „Gebena“ i „Breslaua“ s osloncem na Čerčilovu naredbu omogućilo da Bugarska uđe u rat, zabije Srbiji nož u leđa i presječe dunavsku arteriju snabdijevanja Rusije. Srbija je tako izbačena iz rata, a Rusija je izgubila mogućnost da suzi front spajanjem sa srpskom vojskom, kako je bilo planirano“, kaže dr Timofejev.

Sagovornik „Novosti“ konstatuje da je britansko propuštanje njemačkih brodova u Crno more na kraju rezultiralo Februarskom revolucijom i izlaskom Rusije iz Prvog svjetskog rata.

„Ljudi koji su organizovali februarsku revoluciju bili su eksponenti Velike Britanije. Baš kao što je boljševička vlada na početku koristila pomoć Njemačke. Poslije toga Srbija više nije imala na koga da se osloni. Propala je ruska ideja pravljenja veće pravoslavne države na Balkanu i prihvaćena odluka Francuske i Engleske da dođe do stvaranja zajedničke države od međusobno nekompatibilnih naroda, koja nije mogla da uspije. Zato, bez ustezanja, možemo reći da je prodor „Gebena“ i „Breslaua“ završio Februarskom, a zatim Oktobarskom revolucijom i stvaranjem Jugoslavije“, kaže dr Timofejev.