Енглези забили нож у леђа Русији и Србији 1914. године

Винстон Черчил је 1914. као лорд адмиралитета одлучио да британска медитеранска ескадра пропусти најмодерније њемачке крстарице „Гебен“ и „Бреслау“ у Црно море, иако је рат већ почео. Оне су изазвале „више смрти, несреће и уништења“ од било које друге групације бродова икада, написао је Черчил у мемоарима неколико децнија касније.

Улазак „Гебена“ и „Бреслауа“ у Црно море потпуно је промијенио стратешку ситуацију. Од мирне позадине Антанте, гдје је Русија контролисала ситуацију, оно се претворило у ратно подручје. Последице по јужну Русију и Балкан биле су катастрофалне, каже др Алексеј Тимофејев из Института за новију историју Србије.

Њемачки бродови су под турском заставом бомбардовали руске луке, послије чега Турска ступа у рат на страни централних сила. Послије тога руски десант на Бугарску више није реалан, па и ова земља улази у рат на страни непријатеља.

“За српску војску то је значило рат на два фронта, који није могла да издржи. Он се 1915. завршио падом Србије, албанском голготом, окупацијом, масовним стрељањима и другим страхотама“, каже др Тимофејев за “Новости“.

Он подсјећа на ријечи енглеског историчара Корбета да је пропуштање „Гебена“ и „Бреслауа“ мрља у историји енглеске морнарице за коју је одоговоран Черчил. Он никад није преузео одговорност за ту одлуку. Сву кривицу је свалио на свог пријатеља адмирала Трубриџа, једног од команданта британске медитеранске флоте. Он је завршио на војном суду, али је ослобођен, јер се показало да је само слушао Черчилове наредбе.

Ипак, неко је морао да буде крив, па је Трубриџ смијењен и цинично послан да буде командант групе британских артиљераца у Србији, чији је пад 1915. директна последица Черчилове одлуке.

Срамна улога Черчила

„Черчил је 1914. као први лорд адмиралитета стајао на челу флоте која је у највећој мери рјешавала важна питања британске империје. Као што знамо, Британија има максиму да нема сталне савезнике и непријатеље, већ само сталне интересе. Иако јој је Русија била ратна савезница, она је сматрана супарником као и Њемачка кад је ријеч о утицају на источном Медитерану, коме припадају Црно море, Левант и Балканско полуострво. У том смислу треба посматрати и пропуштање њемачких бродова. Британија је желела источни Медитеран као забран у коме искључиво она има контролу“, каже др Тимофејев.

Зато британска средоземна флота, иако је била неупоредиво јача, није напала крстарице „Гебен“ и „Бреслау“, иако се знало да је ријеч о бродовима огромне ватрене моћи. Командант елитне ескадре од 4 крстарице и 8 разарача адмирал Трубриџ добио је наређење да се држи даље од „надмоћних снага“.

„Британије је желела да источни Медитеран остане под контролом Османске империје, која је била под контролом Енглеске. Међутим, Турска се измакла контроли и ушла у савез са Њемачком„, каже др Тимофејев.

Кад су „Гебен“ и „Бреслау“ дошли до Цариграда они су формално ушли у турску флоту и на јарболе подигли заставе с полумјесецом. Турска је званично била неутрална, па су и они постали „неутрални“ и напад на њих је постао немогућ.

„Упркос подизању турских застава, на бродовима ни послије тога није било ниједног турског морнара ни официра, комплетна посада је била њемачка“, наводи др Тимофејев.

Турци су 15. августа раскинули све поморске споразуме с Британијом, а њеној војно-поморској мисији наредили да напусти Османско царство.

Тачка без повратка

Русија је 27. септембра добила тежак ударац, јер Турци затварају њеним бродовима пролаз кроз Босфор и Дарданеле, стратешку артерију руске флоте. Тачка без повратка пређена је 29. октобра кад су „Гебен“ и „Бреслау“ на челу ескадре турских ратних бродова упловиле у Црно море и напале руске луке Новоросијск, Одесу и Севастопољ. „Гебен“ руши Севастопољ са својих 10 топова калибра 280 милиметара и 12 топова калибра 150 милиметара. У нападу на Новоросијск „Бреслау“ потапа 14 пароброда на везу у луци и пали 40 танкова с нафтом која се као ватрена ријека тече улицама града.

Русија је објавила рат Османском царству 2. новембра, а Британија и Француска три дана касније. Од тада њемачки бродови штите транспорте турских војника према кавкаском ратишту и нападају руске војне и транспортне конвоје. Послије уласка Турске у рат руско снабдијевање и извоз зависе од Дунава.

„Дунавом стиже неопходан војни материјал, прије свега експлозив и мотори из Француске. Роба иде преко луке Солун, а затим железницом преко Ниша до луке Кладово, гдје се претовара на бродове. Контрола Дунава до српске границе је животно важна за Русију, али и за Србију. Иако је добијала помоћ и од других савезника, руска војна помоћ је и по количини материјала, екипа и резултата највећа“, каже др Тимофејев.

Међутим, улазак Бугарске у рат је непрестана пријетња за прекидање главне српске и руске линије снабдијевања. Руска војска управо од мисија упућених у Србију добија обавјештајне податке да се Бугарска спрема за издају и да су били оправдани захтјеви војводе Мишића за превентивни напад.

Бугарска издаја

„Велика кривица је била на самој Русији што није прихватила предлог Србије о искрцавању у Бугарску. Руско министарство војске подржавало је ту идеју, али томе се оштро противило министарство спољних послова у коме су главну реч водили либерали, англофили“, наводи др Тимофејев.

Док се ситуација на Дунаву и Црном мору закувавала Енглеска је покушала преузме контролу над мореузима.

„У априлу 1915. почела је Галипољска операција, која је била Черчилова идеја. То је још један пример дволичног односа Енглеске с Русијом. Енглеске, новозеландске и аустралијске трупа су у десанту на Галипоље претрпјеле страховите губитке. Зар мислите да би Британија толико крварила да би заузела мореузе и поклонила их Русима? Галипоље јасно показује да Британија није хтјела да дијели са савезницима оно што је желела само за себе“, каже др Тимофејев.

Послије галипољске катастрофе Британија је морала да се повуче с Дарданела, а Черчил је смијењен с мјеста лорда Адмиралитета. Ипак и за ову катастрофалну грешку Черчил је нашао кривца. Средином 1915. он јавно и агресивно оптужује Србију да је крива за атентат у Сарајеву и да је одговорна што Бугарска прелази на непријатељску страну.

„То су биле бесмислице, али се понављају до данас. Управо је улаз „Гебена“ и „Бреслауа“ с ослонцем на Черчилову наредбу омогућило да Бугарска уђе у рат, забије Србији нож у леђа и пресјече дунавску артерију снабдијевања Русије. Србија је тако избачена из рата, а Русија је изгубила могућност да сузи фронт спајањем са српском војском, како је било планирано“, каже др Тимофејев.

Саговорник „Новости“ констатује да је британско пропуштање њемачких бродова у Црно море на крају резултирало Фебруарском револуцијом и изласком Русије из Првог свјетског рата.

„Људи који су организовали фебруарску револуцију били су експоненти Велике Британије. Баш као што је бољшевичка влада на почетку користила помоћ Њемачке. Послије тога Србија више није имала на кога да се ослони. Пропала је руска идеја прављења веће православне државе на Балкану и прихваћена одлука Француске и Енглеске да дође до стварања заједничке државе од међусобно некомпатибилних народа, која није могла да успије. Зато, без устезања, можемо рећи да је продор „Гебена“ и „Бреслауа“ завршио Фебруарском, а затим Октобарском револуцијом и стварањем Југославије“, каже др Тимофејев.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: