Енглески адмирал бранио Београд

Пре тачно 100 година, јануара 1915. године, из Лондона у Београд стигао је адмирал Ернст Трубриџ. Његов задатак је био да помогне Српској врховној команди да организује одбрану Београда и Србије са река. Јер, анализа наше команде је показала да су Аустроугари 1914. премоћ остварили искључиво захваљујући бродовима Ратне флотиле коју ми нисмо имали.

Британски тада контраадмирал, био је највиши савезнички заповедник који се придружио српској војсци. Преузео је командовање над релативно малим саставом савезничких војника, углавном противбродских артиљераца, у којем је било неколико британских и француских официра, са 190 морнара, неколицина руских официра и морнара, као и артиљеријске посаде за 13 противбродских топова великог калибра и три торпедне батерије. Трубриџ је схватио да то није довољно. Направио је план одбране Београда и Србије који је укључивао набавку 12 ратних бродова топовњача из Енглеске.

Трубриџов план одбране Београда завршен је почетком фебруара. Краљ Александар и Врховна команда су били одушевљени. Енглески адмиралитет је одмах у фебруару дао сагласност да се Србији направе речне топовњаче, а четири бродоградилишта у Британији добила су уговоре према којима је требало да сви српски монитори буду готови и испоручени до краја 1915.

Како објашњава Владимир Пожег, публициста и истраживач морнаричке историје, програм градње бродова за Србију кренуо је добро. Конструктори у Британији осмислили су програм топовњача за српске реке класе “инсект”, јер су бродови морали да буду плитког газа. Топовњаче су добиле имена инсеката и прве четири – “Гнат”, “Мантис”, “Мотх” и “Тарантула” (“Комарац”, “Бубашваба”, “Мољац” и “Тарантула”) – завршени су за три месеца. У јуну су се нашли на Малти, где је монтирано наоружање. Било је предвиђено да, кад се све заврши, доплове до Солуна, где је требало да буду растављени и копненим путем пребачени на притоке Дунава. Али, Мекензен је ударио у октобру 1915, а први брод је комплетно био завршен месец дана касније. Осталих 11 ступило је у савезничку службу до априла 1916.

– О адмиралу Трубриџу у српској војној истриографији има мало записа – прича Пожег. – Колико га је ценио Александар Карађевић сведочи податак да га је током рата именовао за свог специјалног саветника и одликовао са два највећa наша војна одликовања – Карађорђевом звездом и Медаљом белог орла са мачевима првог степена. Његов допринос формирању Српске речне флотиле је немерљив, а одликовања је добио и због тога што су под његовим заповедништвом априла и маја 1915. из британског дрвеног брода “ведете” извршени први торпедни напади на рекама у свету. Његове посаде су под окриљем ноћи торпедима гађале аустријске мониторе, који су се због тога повукли из домета одбране Београда.

Трубриџу су се Срби изузетно допали и није их напуштао све до 1919. Био је убеђен да се српска пешадија и британски бродови могу одупрети на балканском бојишту Немцима. Али, они нису стигли и аустроугарски монитори су постали несавладива ватрена тачка непријатеља. Савезничка и српска артиљерија успеле су да потопе неке од бродова, али то је било недовољно да се задрже Немци.

– После октобарског слома Трубриџ и остаци његових војника су заједно са Србима прошли голготу Албаније. Већ од јануара 1916. радио је на организовању пребацивања српске војске бродовљем савезника до Крфа и даље, а затим је, при Српској врховној команди, радио на организовању снабдевања наше војске ратним материјалом. Све до пробоја Солунског фронта. По капиталуцији Бугарске, главнокомандујући фронта Франш д`Епере именовао је Трубриџа за командујућег адмирала на Дунаву.

Трубриџ је после рата, 1. јануара 1919. у Београду формирао Српску речну ратну флотилу од два британска монитора и неколико лађа бивших непријатеља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: