Енциклопедија црногорског живота
1 min read
У издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори недавно је објављена књига „Црна Гора кроз историјска документа. Народ, језик, црква, држава“, коју је приредио Јован Б. Маркуш, а ликовно опремио проф. мр Мирко Тољић.
За кратко вријеме књига је постала више него прихваћена међу читалачкој, стручној и научној јавности. Настајући као произвог цјеложивотног труда Јована Маркуша, књига је оправдано препозната као својеврсна енциклопедија црногорског културно-историјског живота, од „Мирослављевог јеванђеља“ до наших дана. Није то механичка сума најважнијих докумената историје, културе и духовности Црне Горе, и то кроз све етапе њеног постојања, већ ризница доказа или чињеница које могу, можда, интерпретативно злоупотребљавати, али се не могу избрисати, мијењати, модификовати; не могу се игносрисати осим по цијену самозаборава.
Говорећи недавно на првој промоцији Маркушове књиге у Подгорици, проф. др Јелица поставља питање: „Шта нам свједочи сабир докумената о српском језику и ћирилици, о имену српског језика и српског писма кроз сабир историјсих докумената?!“ – дајући потом одговор: „Иако је српско насљеђе кроз историју системски и намјерно уништавано, остало га је довољно за свједочење, толико да јасно и прецизно говори, ништећи све фалсификате. Цјелина и пунота: народ, језик и црква држава, заједно и као једно живе, прожимају се, и употпуњују вјековима, једно друго обнављају и препорађају. Језик на просторим данашње Црне Горе од искона до дана данашњега је српски, како својом суштином тако и својим српским именом, које је израз и исходиште суштине, писан писмом које се звало српским именом (српско писмо), тј. ћирилицом. И кад се за тим иде, ништа није изостављено, и ништа није додато, него је то једна лијепа и цијела истина. А то нам илустративно показаује и ова књига.“
О дијелу Маркушове књиге који прати историју цркве на простору данашње Црне Горе говорио је преосвећени епсикоп буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило (Бојовић):
„Кад би сви људи били довољно просвећени вјером и благодаћу Божјом, овакве књиге као што је ова књига нашег уваженог Јована Маркуша за чије добро здравље се молимо (који је написао много добрих књига и монографија), биле би искључиво потребне музејима. Али пошто живимо у времену политичких експеримената са појединцима и нацијама, пошто живимо у времену када неке политичке, идеолошке, некад и отворено богоборачке силе покушавају да промијене генетски код односно историју и традицију једног народа… онда су нам овакве књиге итекако потребне да нас подсјете одакле смо дошли, ко су били наши преци, и куда идемо. Света династија Немањића чији коријени овдје на овој благословеној земљи Зети, или данашњој Црној Гори, су нам поставили границе и смјернице. На све то нас је подсјетила и светородна династија Петровића, а и у наше дане наш блаженог спомена Митрополит Амфилохије. Ако се будемо држали тих оријентира онда нећемо залутати ни као народ ни као појединци.
С посебним пијететом о књизи је говорио и проф. др Драго Перовић: „Овом велелепном књигом, животним дјелом неуморног Јована Маркуша, наша Матица српска – Друштва чланова у Црној Гори наставља свој десетогодишњи рад и рат против заборава и свега онога што он, генерално, носи са собом за било ког појединца, за било који народ, за човјечанство у цјелини, али у првом плану за српски народ у савременој ЦГ. Због тога је господин Маркуш и за мото ове документоване монографије, као и за мото претходне изложбе, наш добри Јован Маркуш за мото свог предговора узео ријечи нашег Господа Исуса Христа: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити“ (Јн, 8, 31-32). Сви живо памтимо посљедње молебанске и литијске године који су нас ослободили изнутра. И ова монографија носи исту идеју, да нас ослободи истином, како људском тако и божанском. Ова књига је одраз тог вјековног молебана наших светитеља и историјска литија наших предака. Као што сте већ чули, ради се о документованој историји четири кључна и случена елемента нашег српског идентитета у ЦГ: народу, језику, цркви и држави.
Сваки од тих дјелова састоји се од изабраних непобједивих истина и свједочанстава, неугасивих светионика нашег историјског постојања на територији старе Црне Горе у периоду од времена Св. Саве (1207), преко 1494. и времена Црнојевића, затим кроз сво вријеме Петровића и Карађорђевића, све до 1989. Било да су у питању извјештаји католичких мисионара, или свједочења владика и владара непоновљиве куће Петровић Његош, било да је ријеч о изјавама црногорских главара, или натписима над гробовима истакнутих црногорских јунака и личности, посмртним новински натписи о њима, законицима, ђачким увјерењима, читанкама или уџбеницима, преко тога, када је у питању СПЦ у Црној Гори, пред нама су црквени и државни календари, житија наших светитетеља, рукописне књиге, празнични минеји, историје Црне Горе, посланице Св. Петра, истине Петра Другог, часописи и новине 19. и почетка 20. вијека, школски програми и свједочанства, увјерења и читанке, прогласи, светосавске и друге црквене прославе, интервјуи, аутобиографије, службена документа, подаци из дневника, све је сасвим јасно и недвосмислено давно речено, животом потврђено и похрањено у нашем памћењу. Остаје онда питање како је у ових посљедњих 80-ак година ЦГ, као „понос цијелог Српства“, постала несрпска? Како 8 варљивих деценија даје себи за право да претходних пет постојаних вјекова прогласи неистинитим и непостојечим? Ко то има образа да тврди да Св. Сава, Црнојевићи, Петровићи и остали нијесу знали ко су, ком роду припадају, којим језиком говоре и у којој се цркви моле.
