Еј, Драгана, моја сиротињо!
1 min read
Фото: Фејсбук
Пише: Обрадовић Миломир
Прошла је тридесет и једна година.
Камион дајц брекће новим кривудавим путем од Николића ка Вијарима. Вози нас шеснаест, пошли смо на смјену тог 05.08.1992-ге године око 17 сати. Натоварили смо алуминијску конструкцију, цераду шатора и даску, све нам је то под ногама. Пјевамо једну, па другу пјесму, а ако не пјевамо онда разговарамо.
Гледам напријед, „пуцањ“ (учинило ми се да је послије пјесме неко пуцао из пиштоља), окренем се …мрак. Ништа не видим од дима и прашине. Осјетим комешање и чујем Мангу (Божо Короман), говори нам да полако сиђемо са камиона. Разилази се дим и прашина и силазећи угледах кратер, и око њега разбацане и повријеђене Ранка Ћирића, Миливоја Маљукана, Брана Ковача, Благоја Коромана, Ненада Тешевића и Велемира Голијанина.
Манга ме шаље напријед да припазим да нас непријатељ не нападне. Недалеко од мине што смо нагазили угледах још једну противтенковску металну мину ПТМ-1, коју је киша допола открила.
Враћам се да помогнем рањеницима и улазећи у шипражје наилазим на Дика Томића, мртав, не даје знакове живота. Поред њега Сергеј Ковач, лежи, и видјевши ме тражи да га убијем, јер не може да поднесе болове у рањеној нози. Поред њих наслоњен на омарић сједи Милкан Короман, држећи војнички џемпер на стомаку. „Миле, ја умирем. Молим те, изнесите ме из овог шибља, ништа не видим.“ Склањајући џемпер, наставља: „Види ми цријева. Еј, Драгана, моја сиротињо! Молим те, мене прво утоварите кад стигне помоћ, ја сам најтеже рањен“.
Све рањене смо санитетски збринули колико смо знали и умјели, и послали у Ратну болницу Коран. Са осталима сам стигао у болницу да дамо крв, ако не буду имали довољно.
