Егзистенцијалне теме и тако то

Коначно је дошла на ред и та тема. Гдје се наш први министар шиша? Ко га шиша? У чије руке ставља своју драгоцјену главу и коме повјерава свој имиџ? Пар екселанс егзистенцијална тема за већину грађана Црне Горе.

Некако баш тих дана, када се премијер шишао уз помоћ личног обезбеђења, потрефило се да смо преко ТВ пријемника гледали како полиција уредно односи раднике испред капије „Боксита“. Баш тог истог дана гледали смо како раднике испред бившег „Дуванског“ разгони приватно обезбеђење. Радници обје пропале фирме тражили су да им се исплати њихово, њихов зарађени новац, а грађани у центру Подгорице тражили су да се паркирају тамо гдје је прописано, на јавном паркингу, док се Мило шиша. И једни и други нијесу добили оно што су тражили. Ко шиша раднике, ко шиша грађане. Случај Премијеровог шишања је парадигма стања у држави Црној Гори.

Ради се о томе да смо постали резистентни на неправду. Једноставно престала је да нас се тиче. И дотиче. Постали смо као друштво имуни на неправду и немаштину коју она прозрокује у друштву. Ова господа која се шиша уз помоћ обезбеђења и разагони незадовољне раднике, некако нас је убиједила временом да је срамота бити сиромашан. Стигматизовали су тим сиромаштвом већи дио свог народа, па сада идемо тако обиљежени као парије у Индији. И просто им било то. Међутим, показивање народу њиховим примјерима да је дозвољено  лагати и красти само  да би се домогли материјалног богатства и квази угледа у друштву, е то је врхунац цинизма, својеврсног макијевилизма да циљ оправдава средство! Нама грађанима вјештачки је наметнута је по ДПС-у врхунска друштвена вриједност. Бити материјално богат и имати лично обезбеђење. У овом њиховом друштвеном постулату, који су нам успјешно продали није важно да ли то богатство које стичу преко ноћи,  има иза себе неко знање неке друге вриједности које би омогућиле благостање и срећу ширем кругу људи. Не. Сирово материјално богатство зарад кога вриједи жртвовати људе.