Џепарење L.t.d.

Протагониста, проф. Голуб Голужа, антитеза је сваком позитивном јунаку: он је симбол оног слоја друштва који, прилагодљив као паразит, успева да опстане и напредује у свакој власти, у сваком поретку, у свакој моралној клими. Његова животна метаморфоза сведочи о систему који не награђује вредност, већ сервилност и подлост.

У формалној равни, текст је микс новинарског и књижевног, репортажног и прозног, афористичког и есејистичког — као да је Андрићев “Јеленак” сусрео Булгаковљевог Воланда на раскрсници Балканске и Корупцијске улице.
Џепарење Ltd. није само литература: он је суд, и сведочанство, и оптужница.

Сањао сам ноћас главног јунака нове књиге улицканог професора Голуба Голужу, препреденог глумца успешнијег од Ал Паћина и Роберта де Нира заједно, човека који изванредно дублује сам себе, он нема таленат али поседује инстинкт, нема емпатију још мање глас и дикцију, али је природно интилигентан или народски лукав, образ надомешћује дисциплином и учтивим владањем, најчешће се открива под малиганима када као курва намигне да је неког зајебао.

“Ливрејисани ђилкош”, рекао би Чопави Хомер, алтер его приповедача.
“ Здраво”, јавка на Васкрс!
“Ваистину здраво, Голубе или Господине Голужо”, сетих се доброг чика Антонија, последњег солунског колоса. Писца који је сачувао од заборава многе подвиге, херојства, победе али и понижења тих митских ратника. Славу им пак чува Васксење којим побеђујемо све оно што овде освојисмо.
“Примих те Васкрс је”, добацих узгред иронично.
“Ја сам само искористио прилику. Зар то није суштина живота”, узврати мирно.
“Некада си мислио да је суштина образ сачувати. Грешим ли?”, узвратих.
“Образ”, смеје се.
“Образ се не носи у портфељу. Ни у CV-ју. Није ни услов за конкурс. А пријатељство? Помоћ?Поверење? Онај човек, Томета, што ти је спасио сина и устоличио те ко принца…знаш ли где је сад? “У прошлости. Тамо где остају сви који немају визију”,одговара мирно. “Не ‘пријатељу’. У будућности. Тамо ћете се срести. “Јер све што си џепарио мораћеш да вратиш”.
“Знаш, брате, он је некада био сасвим други човек…док није постао нешто”, поново чујем промукли глас Чопавог Хомера. “Сећаш се када си ми рекао да није Томете данас бих био на депонији”, подсетио сам га. Рекао сам свашта у том тренутку сам био на зачељу, сада сам у првом реду”, смешка се неискрено.
“Сећаш ли се ко ти је прокрчио пут до првог реда. Ко ти је чувао леђа?” питам.
“Све има цену. Ја сам све то платио. Свако плаћа своје”, узврати.
“Ти ниси ништа платио већ си продао. Продао си нас за мале паре, можда си могао више пазарити. Поново си на белом хлебу, а новац када не дотиче брзо исцури. Ниси победник. Историја памти победнике, што ниси, а литература памти подлост. Добио си главну улогу у књизи Џепарења – елитистички појмовник за почетнике”.
“Свет је такав! Ко не узме остаје празан!
“Ви, романтичари пишите. Ми остали – делимо.
“Делиш џепарењем пријатеља док спава у манастирској келији. То је твоје дељење!? Оно што ниси успео да дрпиш то си покушао да сјебеш или понизиш. Код Цвеје си направио сцену да би понизио пријатеља пред нама. И Цвеја ни крив ни дужан најебе, а ти што си кречио курцем премијера касније си молио да те прими”. “ Ето написао си књигу, напиши и пресуду ако хоћеш.
“Није ово пресуда. Ово је огледало- мало нас је који смемо у њега да погледамо. Ја те не осуђујем, само сам те у књизи меморисао да те време не би заборавило”.