Џелетовић за ИН4С: Књига као оружје за очување Косова и Метохије

Књига „Српско срце Јоханово“ је прича о српској породици, јединој преосталој у селу, готово искорењеној, прича о Немцу Јохану који носи срце Србина, киднапованог на Косову и Метохији 1999. године и прича о истини, која вапи да се сазна.

Веселин Џелетовић, писац ,председник Удружења писаца „Поета“ и виши стручни сарадник Српске краљевске академије научника и уметника, за портал ИН4С говорио је о књизи „Српско срце Јоханово“, свом животу и нашој насушној теми, Косову и Метохији.

Детињство на КиМ

-Моји су из Сувог Дола, код Липљана, варошице удаљене од Приштине око 18 километара. Наши преци су живели у Чепелици код Билеће, у Херцеговини а 1923. године породица мога деде колонизована је на Косово и Метохију. Детињство сам провео у Приштини, и као и свако детињство и за мене је то најлепши период живота. Нисмо имали проблема са Шиптарима јер се једноставно нисмо дружили са њима. Никада нисмо живели заједно већ једни поред других. Мог оца су прогласили великосрпским националистом јер је говорио шта ће се догодити а то се у време „братства јединства“ није смело. А све што је говорио се, нажалост, обистинило.

Често говорите да сте рођени „на по луле дувана од небеске Србије“. Шта то значи? Како Вам данашње прилике на КиМ изгледају сада, из овог угла, после свих ових година и политичких дешавања од 1999. године па надаље?

-И даље сигурам, да нисмо били загледани у ту „Небеску Србију“, у то Светосавље и Православље, не бисмо прешли преко амбиса који су се у последњим деценијама отварали пред нама. Завичај и успомене никада се узети не могу. Као ни метох. Данас је то окупирана територија коју ћемо свакако веома брзо ослободити. У нашим рукама су истина и косметска тапија. Пећаршија и манастири. Вратићемо се доле чим се промени констелација снага у свету а сведоци смо да се управо у ово време то и догађа.

Српско срце Јоханово

Како сте сазнали за ову причу и колико је дуго било потребно да се преточи у роман?

-Ову причу сам лично чуо од Немца који носи срце Србина киднапованог на Косову и Метохији 1999. године. Његов сусрет са дечаком, сином човека чије срце му је продужило живот, био је тако дирљив да је у мени произвео велики бол и ја сам поему о том догађају написао за два сата. Она је дуго тињала у мени и на крају је излетела као из вулкана. Немац ми је рекао да је, када је видео тог дечака, „његово срце“ хтело да излети напоље. Шавови од операције су хтели да попуцају. Да ли је срце препознало дете, да ли је то његова аутосугестија или Божанска промисао то никада нећемо сазнати. Али од тог момента, па надаље Немац користи сваки тренутак да се врати на Косово и Метохију. Све до момента када усваја тог дечака и прелази у православље.

Нисам могао да се смирим док то нисам описао. Многи, који су прочитали поему звали су ме и „натерали“ да те горке стихове преточим у роман. Хвала Богу, тај роман је доживео преко двадесет издања до сада, преведен је на дванаест језика а у припреми је још превода. Већина мојих пријатеља песника и књижевника који су прочитали поему или роман, кажу да су били толико потресени да су и они морали да напишу нешто о томе. Од свега тога ћу направити „књигу о књизи“ и описати све оно што је пратило овај роман. А верујте ми има толико необјашњивих ствари.

У време када пишем поему ја говорим о једном тужном догађају, о сусрету Немца и дечака. Такође и у роману. Тек након изјава Карле дел Понте и Дика Мартија схватамо да се ради о великом ланцу трговине органима о чему је овај роман први посведочио. Након тога следио је извештај Клинта Вилијамсона који је потврдио наводе о трговини органима „али само за десетак случајева“. Постоје докази да је преко 350 Срба завршило као жртве трговине органима али су нажалост они некако „нестали из суда“?! Проблеме нисам имао осим шиптарских претњи упућиваних на разне начине и јавне прозивке Коција, адвоката Рамуша Харадинаја.

Прве податке да има живих Срба у логорима у Албанији проследио је човек из Новог Пазара. Нажалост, тадашња власт у Србији, под притиском Запада, пушта на слободу преко 2000 шиптарских терориста који су макар могли бити размењени за киднаповане Србе. То се није догодило а ја лично мислим да су том разменом многи животи могли бити спашени. Немачка обавештајна служба БНД има све доказе о трговини органима већ почетком 2001. године.

Али они о томе ћуте јер им је у интересу да се ти подаци не износе. Знате ли како би се немачка јавност понашала да сазна да су Срби черечени у 21. веку пред очима међународне заједнице. А управо је Немачка власт била један од покретача признавања те наказне творевине зване „држава Косово“. Светска јавност била би запрепашћена тим сазнањима. И управо зато они не обавештавају јавност о томе.

Филм на основу књиге

-Држава Србија је делимично стала иза овог пројекта финансирајући га као остале наше филмове. Лично мислим да је овај филм требао бити другачије третиран и да је требао добити много већа средства. Ми ћемо у марту следеће године кренути са снимањем великог холивудског филма. Толико могу рећи о томе јер је притисак шиптарског лобија огроман тако да ћемо детаље саопштити када крене снимање.

Да ли је ова књига једно од најважнијих оружја за очување наше јужне покрајине?

Мислим да јесте јер ми смо мала земља и једино се уметничком формом можемо предтсавити светској јавности. Сведоци сте колика је медијска блокада над Србијом када је реч о Косову и Метохији. Две државе су повукле признање Косова захваљујући роману „Српско срце Јоханово“. Надам се да ће их после гледања филма бити много више јер ће спознати праву истину о томе ко јре страдао на Косову и Метохији. Најнедужнији и најбезазленији људи страдали су пред очима међународне заједнице која је то дозволила. Само зато што су Срби! Упорно инсистирам на томе да се и они казне. Они су гледали стравичне злочине и нису реаговали.

Да ли сте још увек у контакту са Немцем и дечаком?

Нисам са њима у контакту од усвајања дечака. У то време није било приче о трговини органима као масовној појави а Немац ми је рекао да је ова прича за њега завршена усвајањем дечака. Само у случају суђења Рамушу Харадинају страдало је 9 сведока. Жалосно је што постоје имена и презимена већине шиптарских теориста који су то радили. Постоје и сведоци који су већ дали изјаве. Као што сам и ја дао податке Еулексу. Али Запад неће истину. Њима то не одговара. Ипак, мишљења сам да је истина као вода. Да увек пронађе пут до површине.

Мора се проговорити о злочинима

Треба сведочити како се злочини над Србима не би понављали. Доста нас је улудо страдало. Само зато што смо Срби, православци. Ћутали смо због „братства и јединства“. Ћутали због Јевропе. И то ћутање нас је скупо коштало јер су други схватили да је „нормално“ да нас сатиру.

Мора се проговорити о свим злочинима почињеним над Србима. И јавно рећи име и презиме оног ко је то урадио. Можда ми сада не можемо казнити зликовце али их морамо обележити. До неког новог суда. Макар Божијег. И достојно указати поштовање страдалницима и њиховим породицама. И чврсто веровати да ћемо се веома брзо вратити на Свету земљу.

Догодине…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: