Џеј

Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Изашла сам са породичног недељног ручка, на улицу, већ се смркавало, дувала је страшна кошава, срољавала ми је капуљачу са главе и сушила сузе које су одједном незадрживо лиле низ моје лице, и као да је неко притиснуо натопљени суњђер мог срца, пустила сам да све некако оде, улице су ионако биле празне, само лишће и ја, и тај ветар, и тихо сам певушила у себи Џејову песму НЕДЕЉА, и мислила сам о том малом великом животу, о њему који је лебдео над Београдом овог поподнева, могла сам да чујем његов глас, и његов смех,  и мислила сам о нашем милионеру из блата, о дорћолској собици из које га је учитељица водила у школу, тај мали шибицар, неколико година млађи од нас, који је био део нашег живота, одрастања код Прве београдске гимназије, и мислила сам о тој судбини и о томе како ју је прерастао и како је после био већи од живота, и како је отишао у недељу, као у песми, остављајући нам неку неизрециву дивоту и меланхолијиу.

И онда сам схватила да не плачем само због одласка последњег дорћолског шмекера, него да су те моје тихе сузе на тој кошави, биле један изненадни дубоки жал за нашом младошћу, за смехом и хумором у дорћолским кафићима, или на базену поред реке, за оним мусавим клинцима који су се кешали на трамваје, за фрајерима који су гланцали италијанске ципеле са истом усредређеношћу са којом су после мазили своје прве голфове, био је то један дубоки јецај за свим оним тренуцима које нам није давао да заборавимо и багателишемо, за свим оним  „собама с погледом на те“, за свим оним „сунцима љубави“. 

Пустила сам његову последњу песму.