Дванаесторица – Александар А. Блок

Црна вечер.
Бели снег.
Ветар, ветар!
Руши с ногу све.
Ветар, ветар —
Широм белог света!

Витла ветар
Снежни прах.
Леди све у исти мах.
Клизи гадно,
Пешаку застаје дах,
Пада, пада — тешко јадном!

Од зграде до зграде
Од канапа трака:
На канапу — плакат:
»Сва власт Уставотворној скупштини!«
Старица се кида, горко плаче,
Не зна шта те ствари значе,
Чему плакат такав
Што то платно носи?
Шта би ту гаћа било за дечака,
А сви су — голи и боси…

Старица је, најзад, промрзнута лица
Прегазила некако предубоки смет.
— Ох, Мајко-Заштитнице!
— Бољшевици руше свет!

Ветар шиба лице!
Мраз пробија скроз!
Буржуј с раскрснице
У јаку завуко нос.
Ко је онај? — Коса бујна,
Гле, вајка се једва чујно:
— Издајници капу кроје!
— Како да се пропаст спречи! Вероватно, писац то је —
Слаткоречив …

Гле, мантијаш како шета —
Шмугнуо је иза смета …
Друже попе, што си сетан,
Ко пред пропаст света?

Сећаш ли се да си знао
Да се шеташ истрбушен,
Док је с твог стомака сјао
Крст на верне душе?

Ено госпе с астраганом,
Пажљиво је слуша друга:
— Плакали смо непрестано …
Оклизну се,
Тресну — колико је дуга!

Е — е!
Дижи је што пре!
Ветар се љути и шали, факат.
Задиже скуте,
Пешаке коси,
Кида, гужва и носи
Огромни плакат:
»Сва власт Уставотворној скупштини! «
И речи доноси:
… Одлука на збору паде …
… Ту, из оне зграде …

… Помучисмо се —
Па одлучисмо:
Мало — за десет, за сву ноћ — два’ес’ пет
Мање — не, макар се срушио свет. . .
’Ај’мо у кревет, бре . . .

Вече позно.
Свет се губи,
Мукну приче.
Цвокоћу зуби.
А ветар фијуче грозно . . .

Несрећниче!
Дођи амо —
Да ме љубиш . ..

Хлеба!
А шта тамо?
Бежи само!

Црни се, црни се с неба.

Мржња, тужна мржња
Из мојих груди се точи …
Цма мржња, света мржња …

Отвори, друже,
Четворе очи!

2.

Снег лепрша, ветар гуди
Гле, корача дванаест људи.

Црни ремен, пушка лака,
Ватре, ватре — из сокака

Стара капа, крџу пале
Лисице им само фале!

Слобода, свима, свима,
Ах, без крста, ах!

Трах-тах-тах!

Хладно је, другови, хладно, зима!

— Вањка с Каћком у биртији пије..
— Каћка паре у чарапи крије!

— А и Вањки добра лова пада . . .
— Наш је био, ал’ је војник сада!

— Кучкин сине, Вањка, буржујчино,
Пробај, моју љубни, молим фино!

Слобода свима, свима,
Ах, без крста, ах!
Каћка је са Вањком, да —
Шта ли раде, ко то зна? . . .
Тра-та-тах!

Ватре ватре, ватре — на све стране
И ремници — сви о десно раме .. .

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

Ти без страха, друже, пушку стегни
И на Свету Русију потегни —
На газдинску,
Домаћинску
На гузату!

Ах, без крста, ах!

3.

Кад су наши момци пошли
Гарду црвену да служе,
Гарду црвену да служе —
И животе да јој пруже!

Ох, животе слађани,
Муко моја мушка!
Поцепано гуњче,
Аустријска пушка!

Сви буржуји да се затру,
Распиримо светску ватру,
Светски пожар, крвљу ложен —
Благослови, благи Боже!

4.

Снег ковитла, а кочијаш крете,
Ала Каћка и Вањуша лете —
Јелектрична лампа
На санкама …
Ах, погле’те!…

У шињелу боје маслинасте,
Глупа њушка, фаце четвртасте,
Суче, суче црне брке,
Па заводи,
Па изводи…

Тако Вањка — снажне су му плећи,
Тако Вањка — страшно је он речит!
Каћку-гуску обгрљава,
Па је очарава …

Она њему нешто главом маје,
Зуби јој се као бисер сјаје
Ах, ти, Каћка, моја Каћка,
Нјушкице пуначка…

5.

Ти на врату имаш, Каћо,
Незарасли траг од ножа.
И под сисом ти је, Каћо,
Камом сечена већ кожа!

Ех, заиграј, што год можеш!
Какве ноге, мили боже!

У чипкастом рубљу била —
Добро-де, и ти се дичи!
С официр’ма блудничила —
Поблудничи, де, блудничи!

Блудничила до лудила!
Пуче срце у грудима!

Каћо, оног официра знаш ли? —
Не побеже он пред ножем . . .
Знаш да су га мртвог нашли?
Сетити се зар не можеш?

По сећању џарни тамном,
’Ајд’ у кревет са мном!

Танке чарапе и сукња,
Чоколаду »Мињон« ждрала,
С академцима се вукла —
Сад се на војнике дала?

Јао, јао, згреши мало!
Не би л’ с душе бреме пало!

6.

Опет се отуд с угла чује
Кочијаш како поцикује …

Стој, стој! Андрјуша, брзо приђи!
Петруха, с леђа заобиђи!…

Трах-тарарах -тах-тах-тах-тах! . . .
Диже се к небу снежни прах! . . .

Кочијаш с Вањком — стругну скоро.
Још једном само! Тргни ороз!

Трах-тарарах! Сад ћеш да видиш . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Како се с туђом цуром иде!

Побеже пођлац! Само чекај,
Ја ћу за тебе наћи лека!

А где је Каћка? — Није жива!
Из ране с чела крв се слива!

Сто ћутиш, Каћо? Је л’ сад фино
Лежи на снегу сађ, стрвино!

Укорак с револуцијом моћном!
Нас душман вреба даноноћно!

7.

Нјих ђванаест опет иде
И по пушку стеже свак.
Само јадни убица је
Изгубио лице чак …

Ко гиозница да га хвата
Убрзава корак дуг.
Са марамом око врата —
Страшно му је пао дух.

— Што се, друже, сневесели?
— Што те, момче, смете јад?
— Шта те, Пећа, то уцвели,
Јел ти Каћке жао сад?

— Другарчине опробане,
Ја је волех, не знам шта ћу …
Ноћи чарне и пијане
Пробдео сам љубећ Каћу …

— Види гада, како кука,
Доста женског блебетања!
— Зар сву душу изнебуха
Да истресеш? Гле, скретања!
— Немој више да се брукаш!
— Контролиши осећања!

Није данас такво време
Да се тобом још бавимо!
Теже ће нам бити бреме,
Друже драги, наставимо!

И Петруха успорава
Ужурбани ход од пре …
Опет му је горе глава,
На лицу му опет смех …

Ех, ех!
Разонода није грех!

Затварајте куће ма чиме,
Да не буде ноћас отимачине!

До магаза пут је свима —
Ноћас слави сиротиња!

8.

Ох, ти, туго-тужаљко!
Чамо чемерна,
Чумо смртоносна!

Што ћу временце
Да проведем, проведем …

Што ћу теменце
Да чешнем свуд редом …

Што ћу семенце
Да грицкам, да једнем . . .

Што ћу ножићем
Да врцнем из беде!

Бежи буржуј ко пиленце!
Тражим крв до гуше,
Због драгане-душе,
Гаравуше …

Упокој, Господи, душу раба твојего …

Мучно!

9.

Бука се градска сада стиша,
Над невским градом је тишина,
Полиције сад нема више —
Удри у пијанку без вина!

На раскршће је буржуј стао,
У крзно скрио нос од нас.
Крај њега, страшно олињао,
Подвио реп и шугав пас.

Стоји ту буржуј, ко пас гладан,
Ојађен стоји, ко пас слеп
А стари свет је, ко пас јадан,
За њиме, тужно свио реп.

10.

Захукта се вејавица,
Јаој, ветра, ветра!
Не видимо своја лица
Ни на два-три метра!

Као вртлог снег колута,
Стуб подиже насред пута …

— Боже, ал олуја брише!
— Еј, Пећка! Не петљај више!
Од чега се то спасаваш
Кад тај олтар обиграваш?
Несвестан си ти, заправо,
Размисли, просуди здраво —
Ниси ли се огрешио
Још кад си се Каћке решио?
— У корак с револуцијом моћном.
Нас душман вреба даноноћно!

Збијај, збијај чете,
Радни свете!

11.

Без имена светог, у лету
Нјих дванаест пут даљи гре.
Не штедећ никог на свету,
Они су спремни на све …

Уперили су пушке јаке
У невидљива душман-лица . . .
Док низ опустеле сокаке
Ковитла прахом вејавица . . .
Заглибиће се, ко сред млаке,
У меком снегу — цвекерица . . .

Очи мути
Црвен стег.

И бат крути
Таба снег.

Душман љути —
Стреса сне . . .

Мећава им праши очи,
Дне и ноћи,
Који лете …

Збијај чете,
Радни свете!

12.

Моћним ходом у даљ лете . . .
— Ко је тамо? Брзо к нама!
То се разиграо ветар
У црвеним заставама …

Испред њих је — нанос хладни,
— Излази из смета ти!…
Само јадни џукац гладни
Шепа назад, иза свих …

— Мани нас се, ти, краставко,
Ја ћу тебе бајонетом!
Стари свете, ти, шугавко,
Губи ми се, гадно псето!

… Ко вук, кези зубе гладно —
Реп подвило, иде с нама —
Псето гадно — псето хладно
— Одзови се, ко је тамо?
— Ко то маше црвен-стегом?
— Гледај, каква тама влада!
— Ко то жури белим снегом,
Кријући се иза зграда?

— Мој ћеш бити, пре ил’ после,
Предај ми се, боље, жив!
— Чуј ме, друже, биће лоше,
Пуцамо ли, сам си крив!

Трах-тах-тах! И само ехо
Још се чује по кућама . . .
Само вејавица смехом
Снежне равни затрпава . . .

Трах-тах-тах!
Трах-тах-тах!

. . . Тако моћни, иду снегом —
Гладни пас је — иза њих,
Напред — с крвавим већ стегом,
Невидљив у бури снежној,
За куршуме недосежан,
С нежним ходом надмећавним,
Снежним бисерима равним,
С венцем белих ружа, чист —
Испред свих је — Исус Христ.

Јануар 1918.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: