Dušan Ilić: Statistika kao igra u kojoj uvek gube Srbi (povodom popisa u S. Makedoniji)

Republika Severna Makedonija organizovala je po prvi put popis stanovništva od poslednje promene imena države. Inače, popis koji je obavljen u septembru 2021. godine bio je prvi nakon 19 godina. Rezultati, koji su nedavno objavljeni, nisu ogolili samo političke procese u ovoj državi već i statističku nauku kao sluškinju kolonijalne politike, ali i odnos zvaničnog Beograda prema srpskom pitanju u Severnoj Makedoniji.

Počećemo od statistike. Kao prvo, valja se osvrnuti na oficijelne rezultate proteklog popisa. Može se reći da oni prate već dobro utabanu stazu štelovanja rezultata koja je u ovoj zemlji ustanovljena još od njenog formiranja 1944. godine. O statističkim mahinacijama prilikom popisa u komunističko doba, agresivnom smanjivanju broja Srba, ubrajanju Torbeša i Cincara, dobrog dela Roma i dela Turaka u Makedonce itd., podrobno je u našoj nauci pisao Lazo M. Kostić, najveći srpski i jugoslovenski statističar HH veka. Stoga je slična praksa nastavljena i nakon osamostaljivanja ove teritorije, koja je – ako ćemo se dosledno držati međunarodnog prava – na osnovu Bukureškog mira iz 1913. godine bila deo Kraljevine Srbije, čiji je pravni naslednik (preko tri Jugoslavije) današnja Republika Srbija. No, za razliku od prošlih vremena, kada je bilo važno pokazati da ovo nije srpska zemlja, to jest kada je bilo važno obesmisliti međuratne popise, današnja statistika boluje još od jedne ozbiljne bolesti. Reč je o izmišljanju nepostojeće populacije, odnosno o brutalnom uvećavanju faktičkog, tj. rezidentnog stanovništva. Konkretno, mediji su samo nekoliko dana pre završetka proteklog popisa objavili da je u ovoj državi popisano svega 1.395.000 prisutnog stanovništva i 195.477 ljudi u dijaspori. Da bi, nakon višemesečnog dorađivanja podataka, došli do brojke od čak 1.836.713 rezidenata i 260.606 nerezidenata. Po tome ispada da su tokom čitavog septembra tamošnji popisivači zabeležili jedva 1,4 miliona ljudi, da bi u nadoknadi vremena „pronašli“ još 440.000 duša. Ako se ima u vidu da su procene tamošnjih statističara išle do broja od 1,6 miliona kao demografskog maksimuma Severne Makedonije u ovom trenutku i ako imamo u vidu da je broj registrovanih birača oko 1,8 miliona (što uključuje celokupnu dijasporu, ali i veliki broj Albanaca sa Kosmeta), jasno je da se zvanični rezultati ne mogu uzeti kao ozbiljni i relevantni.

Ovo nije jedina država u Evropi koja demografsku kataklizmu prikriva statističkim mahinacijama. Nažalost, gotovo u svim zemljama tzv. Regiona primećuje se isti trend. Pored ovog, osnovnog problema, neizostavan je bio i problem etničkog, jezičkog i verskog sastava. Višedecenijsko identitetsko nasilje rezultiralo je i zvaničnim smanjenjem broja Srba, koje između dva popisa iznosi neverovatnih 33,6%. Naime, za proteklih 20 godina broj naših sunarodnika se smanjio sa 35.939 na 23.847 lica. Tako ispada da u zemlji gde pored, Kosova, ima najviše srpskih pravoslavnih svetinja, gde su stare srpske prestonice, Skoplje, Ohrid i Prilep – ima tri puta više Turaka i dva puta više Roma nego Srba. Ovo je rezultat, sa jedne strane, višedecenijske agresivne antisrpske politike, koje se komunističko, a kasnije ni NATO Skoplje nije odreklo, ali i neaktivne, ili bolje reći nesposobne politike Beograda, da zaštiti sopstveni narod na šta ga obavezuje i Ustav iz 2006. godine (čl. 13).

Pored pada broja Srba, zabeležen je i pad svih drugih naroda na ovom području. Time je, barem delimično demistifikovana teza o konstantnom porastu broja Albanaca na Balkanu, čime nas plaše ne samo albanski, nego mnogo više „srpski“ političari. Primetan je pad broja Makedonaca sa 66% na 58%, ali je potpuno neverovatan podatak da je gotovo dve trećine makedonske dijaspore albanskog porekla, imajući u vidu veliko iseljavanje ne samo Albanaca, nego, pre svega, Makedonaca i Turaka, ali i odnos snaga u samoj zemlji. Kako je moguće da je Makedonaca u Severnoj Makedoniji više od dva puta više nego Albanaca, a u dijaspori broj Albanaca dva puta veći od Makedonaca? Takođe, kako je moguće da ova država praktično ima više birača nego prisutnog stanovništva? Ali, to nije sve. Poslednji popis je pokazao da se u ovoj zemlji jedan deo pravoslavaca izjasnio kao hrišćani, što je praksa gotovo nezabeležena u uporednoj praksi. Zbog toga je, po prvi put u istoriji, broj pravoslavnih žitelja ove države spao na ispod 50% (tačnije 46,14%), tako da, ako verujemo statistici, Severna Makedonija više nije većinski pravoslavna zemlja! Bizarnostima nema kraja. Naime, broj govornika srpskog jezika je upola manji od broja Srba (0,61%), pa je ispalo da u Severnoj Makedoniji ima više govornika tzv. bosanskog jezika (0,85%), što je i logično, imajući u vidu da se BiH, a ne Srbija, graniči sa ovom državom. Ili mislite da su statističari bežali sa časova geografije ili se radi o bezobzirnom vređanju inteligencije nas običnih posmatrača.

No, i pored ovako tragikomičnih podataka, mnogima je promakla jedna, za nas, veoma važna tendencija. Po prvi put u ne tako dugoj istoriji ove države, broj neizjašnjenih povećao se drastično, sa jedva pola procenta, na skoro 8%. To je, imajući u vidu višedecenijsku praksu da se ko god može upiše u Makedonce, veoma indikativan rezultat. Zapravo, on pokazuje da u ovoj zemlji živi nemali procenat „kriptosrba“, koji bi da – postoji bivša država – verovatno optirali za jugoslovenstvo, a u sadašnjim prilikama im je jednostavnije da svojim „pogrešnim“ opredeljenjem ne ugrožavaju egzistenciju svoje porodice. Među ovih 8% sigurno spada i jedan broj Srba muslimana, odnosno Torbeša, koji su nasilno popisivani od prilike do prilike, čas kao Makedonci, čas kao Turci, čas kao Albanci. Ovaj trend će se svakako nastaviti, za šta nam je najbolji primer susedna Bugarska, u kojoj zvanično nema Srba, ali u kojoj se broj neizjašnjenih rapidno povećava i to nauštrb Bugara. To je pokazatelj da na prostorima Stare Srbije ima potencijala za ponovni povratak tamošnje populacije svojim korenima, ali će to umnogome zavisiti od politike službenog Beograda.

Naime, višedecenijska popustljivost zvanične Srbije prema Makedoniji, koja je išla na štetu tamošnjih Srba i srpskog nasleđa, rezultirala je time da Makedonci Srbiju vide kao svog najvećeg prijatelja. No, sa druge strane, taj isti prijatelj je priznao tzv. Kosovo, progoni SPC, prisvaja srpske crkve, manastire i kulturno blago, falsifikuje istoriju, glasa gotovo uvek protiv Srbije u međunarodnim organizacijama, a naposletku ima problem i sa „prevelikim“ brojem Srba, odnosno ima potrebu da isti smanji najdrastičnije, sa opasnih 1,77% na primerenih 1,30%. Sa druge strane, Makedonci ne percipiraju Bugarsku ni približno pozitivno. Šta više, na nju gledaju vrlo neprijateljski, ali to nije predstavljalo prepreku da se u sred Bitolja oformi bugarsko udruženje Vančo Mihajlov, nazvano po bugaraškom terorističkom vođi međuratnog VMRO, što je iznova prošlo bez ikakve zvanične reakcije Beograda. Inače, ovaj zlotvor nije ostao upamćen samo kao jedan od organizatora atentata na Kralja Aleksandra u Marseju, nego i kao čovek koji je lično, po nalogu Hitlera, prvi pokušao da uspostavi Nezavisnu državu Makedoniju 8. septembra 1944. godine. I gle čuda, Makedonija je slučajno, baš na taj dan 1991. godine postala nezavisna.

Nedavno okončani popis stanovništva u Severnoj Makedoniji morao bi pod hitno da upali alarm i u Beogradu i u Skoplju. On je pokazao da je makedonski koncept zakoračio na put bez povratka, pri čemu je demografija najbolja potvrda toga procesa. Ali o tome neka brinu severnomakedonske vlasti, koje su odabrale da budu NATO teritorija. Sa druge strane, ovaj popis je pokazao duboko pogrešan višedecenijski pristup srpskih vlasti prema makedonskom pitanju. Umesto maglovitih jugonostalgičnih zabluda o bratstvu i jedinstvu sa raznim balkanskim „narodima“, srpska elita i zvanični Beograd bi morali da se isključivo posvete srpskim interesima, te da u skladu sa tim, povedu odlučnu akciju, pre svega kulturnu, a zatim i političku, demografsku, ekonomsku i crkvenu, na teritorijama Stare Srbije, razbijajući iluzije da će konstantnim povlađivanjem faktorima koji ne žele da budu deo srpskog naroda, postići bilo kakav povoljan rezultat za ono malo čuvara srpskih korena koji tamo još uvek žive.

Stanje stvari

Pročitajte JOŠ:

Pavić: Ako se priklonimo Zapadu – Zapad će to protumačiti kao slabost i znak da treba još jače da nas pritisnu