Душа
Јован Дучић за својим радним столом у посланству у Риму
Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.
Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо, ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко –
У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена…
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује и разуме…
Јован Дучић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
