Дукљанскa Његошoлогија

Каква мука и непремостива препрека је Његош за дукљански пројекат. На 200-ту годишњицу рођења ловћенског генија у страшној сјенци његовог бесмртног насљеђа чемерна дукљанска пизма нестаје у диму као крило ноћног лептира који лепрша око живог огња.

Давно је неко уман написао да је за данашњу Црну Гору генијални Петар II Петровић огромни терет, али и божанска енигма. Како је малена и духом сиромашна земља могла изњедрити пјесника коме је уска Васељена? Као у оној Бодлеровој пјесми о албатросу.

За Дон Микелеа, Ловћенски Тајновидац је утемељитељ неовисне Дукље, а за Катунског Гебелса он је отац југословенске идеје чије је насљеђе изложено „безбројним манипулацијама и тумачењима“. Зли Срби манипулишу са Његошем, па врховник национал социјалиста и његово ЛГБТ аутокефално друштво морају да штите Владику Рада од његове духовне дјеце. Мештровићев бетонски бункер на Ловћену је „ремек дјело југословенског заједништва у коме је Његош утемељен“, а највећи српски пјесник није само српски већ исто тако и хрватски и бошњачки и албански.

Срби су криви за све. Гаврило Принцип за избијање Великог рата, Дража Михаиловић за други, Коштуница је организовао убиство Душка Јовановића, а Радош Бајић трује комунистичку младеж. Сима Милутиновић Сарајлија је наравно крив за Његошево србовање, јер га је младог и незнавеног навео на пут хомофобије и говора мржње.

Симпатично је гледати Дон Микелеа и Катунског Гебелса док мрсе, угонетају и мудрују, доказујући да је ноћ – дан, а црно-бијело док их обасипа хладан зној. Српског Хомера, оца епоса српског народа тумаче недостојни, о њему суде они који су давно продали своје смртне душе великом брату, јавним и тајним кружоцима и друштвима. Они исти који су Његошеве кости преметали, рушили његову завјетну капелицу да би рашчистили плац да љубитељ Анта Павелића на црногорском Олимпу подигне споменик самом себи. Исти који су на Његоша и његово наслеђе „изливали отров адске своје душе“ по „Гласу концила“ и органу КПЈ „Борби“. Они исти који су капелицу гранатирали, организовали демонстрације на Цетињу против митрополита Данила Дајковића, исти који су Његоша препјевавали на чиргилици, називали га највећим „геноцидним писцем“. Они исти који кукају и лелечу што званични Београд слави Његоша, јер он није српски. Исти који су међу првима признали лажну државу Косово славе оног који је у „Горском вијенцу“ више пута поменуо Косово од Имена Господа. Исти који организују трибину „Његош и Хрвати“ иако Владика Раде у животу није срео ниједног Хрвата ни Бошњака. Ако мисле на Србе католике, ено им спомен плоче у Доброти, католицима Ивановића који су братски дочекали младог Његоша, а он им у захвалност посветио пјесму „Србин Србину на части захваљује“. Исти који патолошки мрзе и Његоша и гусле. Исти који су запиштали као гује љуте кад су чули да је Црква прогласила Његоша свецем. Исти који су ругају са језиком којим је бесмртни пјесник писао изврћући и кварећи га новим словима.

Не би се зачудили да сад исти непоменици поводом јубилеја организују трибине „Његош и еуро атланске интеграције“ или „Његош и ЛГБТ права“. Било би згодно да медијатори таквих скупова буду Беба Поповић или „ђаволов адвокат“ Шуковић.

Праведно је рећи да није ни чудо коминтерновским и аустро – угарским пуноглавцима што им је Свети Ловћенски Тајновидац трн у оку. Онако крвнички се обрачунао са гувернадурима, бастадунима еуро атлантских интерграција оног доба, а његови потомци за глобалисте жуто црних боја приредили Бадње вече на Мојковцу. Само да је написао „Горски Вијенац“ са „Посветом праху оца Србије“ било би доста. А он у „Шћепану Малом“ пророчки рече „Ни црни Ђаво из црног пакла, није црњи од Црногораца“. Томе се нема шта додати нити одузети.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: