Дугин: Велика Србија је већ сада дужна да из слогана пређе у пројекат

Пише: Александр Дугин

Скандал је избио на Балкану и у Европској унији у вези са недавним изјавама председника Републике Српске Милорада Додика да је стварање Велике Србије излаз из ћорсокака у коме се нашло српско становништво Босне и Херцеговине, као и одвајањем Црне Горе, чије криминално руководство, противно вољи Црногораца, упорно наставља да се приближава НАТО пакту. И то у тренутку када је НАТО, као и Европска унија, на ивици распада.

Додик је веома искусан политичар, одлично познаје тренутну ситуацију и није радикалан. Да, он је српски патриота и никада то није скривао. Он је уз велике тешкоће и у најтежој ситуацији сачувао Републику Српску, ојачао њен суверенитет у оквиру босанске федерације и заштитио интересе и српски ентитет.

Али, у политици, он је увек био реалиста, јасно схватајући шта је то могуће, а за шта је сувише рано. Шта је оправдано, а за шта прерано. И, ево, тај пажљиви и опрезни политичар изненада говори о Великој Србији, као алтернативи, али не великој Босни, где Србима и њиховој националној свести једноставно нема места. Са чим је то повезано?

Ради се томе, да је на овај начин на Балкану по први пут почео да се јавља ефекат Трампа.

Постепено постаје јасно да је униполарност прошлост, као и необуздана и срамотна критика глобалиста на рачун Трампа, који су ишчезли из америчког естаблишмента уз опроштајне сузе блесавог губитника, Обаме. Дакле, почела је изградња мултиполарног света у коме се много ствари мора поново урадити.

Југославију су брутрално раскомадали, а Србе понизили, раставили, сломили и бацили на колена у потпуно другачијим условима – деведесетих, делимично раних двехиљадитих, када су глобализам и једнополарни свет били, напротив, на коњу. Запад је интензивирао своју хегемонију у потпуности. Све су радиле Сједињене државе, а Европска унија им је послушно, ропски служила. Русија је била слаба, и у почетку се и сâма распадала са либералима и Јељцином, срамно издала српску браћу, а затим се отрезнила. Али је и Русија била приморана да игра по правилима глобалиста, а ако се и упуштала са њима у директно сучељавање, то је било само по најкритичнијим питањима.

Такве је била тадашња ситуација. Свим народима бивше Југославије је допуштено да се одвајају и уједињавају. Свима, само не и Србима. Од њих су направили жртвене јарце. Растрзали и поделили у неколико држава. Њима су се светили за све. Али то је била симболична казна: свима је било јасно да је понижавање Срба и претња Русији, показујући шта и њу чека, изазивајући њено гушење у беспомоћи.

Али у неком тренутку, нешто се суштински променило. Сâма Русија се изменила. Путин је стао на страну суверенитета. А, онда је наш постао Цинвал и Крим је наш, а затим и Новорусија. Посрнуо је и глобалистички, непобедиви Нови светски поредак, показало се да ни он није био у стању да нас сломи. А, онда је и пукао.

Трампова победа – била је преломни тренутак. Дакле, ми живимо у другачијем свету. У свету после глобализације. Сада он више није испред, већ иза нас. Као, шта се десило са комунизмом у Совјетском савезу. Сâми комунисти су сматрали да је социјализам линеарно кретање, али време је показалао, да је барем циклично. А речи о Великој Србији, уравнотежено и тачно, речима и политичким деловањем, долазе од Председника Републике Српске, Милорад Додика – то је сигнал. Сигнал, да су сви Срби дужни да почну да се буде. Време је.

Велика Србија треба да буде створена и биће створена. Хрвати из Херцеговине, такође, могуда се удруже са Хрватском, ако желе. А могу да изаберу и да не желе – њихов избор. Нема никаквог разлога да Срби живе у различитим државама. Све мањине ће бити стављене под заштиту Велике Србије. На крају крајева, Србија – то је царство, а не мала националистичка држава. За ту православну царску мисију Срби су и платили.

Питање је, наравно, не само спољни притисак – у садашњим околностима може се занемарити. Ако се прецизно и легално делује, избегавајући провокације, све се може спровести мирно. Али за то би, и у сâмој Србији, требало да тријумфује аутентично српско, а не глобалистичко расположење. У народу, оно је већ такво. Ускоро ће председнички избори, а највероватнији кандидат за победу – садашњи председник Србије Томислав Николић и он је погодан кандидат за изградњу Велике Србије. И у Црној Гори, где свиме, побогу!, руководе пронатовски бандити, то се неће наставити још дуго: пред нама је српско пролеће – Српско царско пролеће.

Врхунац глобалистичких махинација и обојених револуција у Србији је достигнут. Али, Велика Србија је већ сада дужна да из слогана пређе у пројекат, у идеологију, у теорију. Неопходно је осигурати и судбину Косова, односе са разним европским државама – имајући у виду скори колапс Европске уније, а и то, како ће бити развијани контакти са балканским земљама. Русија је увек била активна на Балкану. Не, не увек добро, али увек, када је била јака. Као што је и сада. Дакле, српско царско пролеће није само дело наше браће Срба, већ и нас, Руса.

Важно је мислити и деловати одлучно, управо сада. Баш сада имамо историјску шансу да сви допринесемо стварању Велике Србије без проливања крви, и мирно. А крви је на Балкану ионако довољно проливено.

Преузето са портала: Катехон

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: