Држава „троименог народа“: Хоћемо ли се икада опаметити?
1 min read
Пише: Милош Ћујић
На данашњи дан, прије 98 година десила се једна од највећих трагедија у историји српског народа. Тога је дана регент Александар I Kарађорђевић, праунук Карађорђев и унук краља Николе I Петровића Његоша, прогласио уједињење „троименог народа“ у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија).
Побједници 1. свјетског рата су пораженој „браћи“ бацили под ноге цијелу своју славну историју, проткану борбом са слободу и национално уједињење, успомену на све пострадале како у том тако и у свим пређашњим ратовима, устанцима и биткама, као и двије своје независне и међународно признате државе. Донијели су слободу и независност онима који ни слободни ни независни нису никада били и чије се национално име као слободно и независно први пута баш тада поменуло, иако данас причају о Југославији као о великосрпској творевини и тамници народа.
Од своје славне војске, којој се клањао сав слободарски свијет створили су нешто што ће непуне двије и по деценије касније пући као презрела тиква, разорено издајом оних поражених официра из 1918., које су побједници примили у своје редове, потпуно равноправно и не преиспитујући им, нимало славну, недавну прошлост. Доживио је српски војник и подофицир да му командант постане онај који га је 1914. напао и наређивао као окупатор бројне злочине. Доживио да га тај исти командант без борбе преда окупатору у руке 1941.
У тој истој „тамници народа“, робијали су доминантно управо Срби (комунисти, аписовци, присталице краља Николе I…), а међу водећим парламентарним странкама ниједна није имала српско национално име, док је постојала Словенска Људска Странка, као и Хрватска Републиканска Сељачка Странка. Једина бановина у територијалној реорганизацији Краљевине Југославије која је носила национално име била је Бановина Хрватска. Дравска је обухватала цио словеначки етнички простор, а побједници 1. св. рата остали су подијељени у осталих 7.
Сами краљ Александар, „хрватождер“, је и убијен 1934. од стране „браће“ у атентату који су организовале хрватске усташе, а наложеном од стране сила Осовине. Његову смрт истовремено су славиле усташе и комунисти.
Шта се десило 1941. добро је познато. Окупатор је цвијећем и аплаузом дочекан у Марибору у Загребу, а већ наредног дана отпочео је један од најужаснијх геноцида у историји човјечанства, који су на територији тзв. Незавине Државе Хрватске, првенствено над Србима, али и над Јеврејима, Ромима и антифашистима хрватске и других националности организовале и починиле усташе. Окупатори су, са слугама, раздијелили земљу и починили бројне злочине. За цијело то вријеме Срби су ратовали међусобно, између осталог и око тога у каквој Југославији желе да живе, опет сами доприносећи сопственој трагедији.
Држава „троименог народа“ распала се олако и муњевито како је и настала, а ми из те авантуре у коју смо гурнути никако да изађемо. Уз једне смо ушли у другу Југославију, која је била дужег вијека, али је и иза ње остала трагедија. Најгоре од свега је што бисмо опет у заједницу с „браћом“ која иначе, већином, оспице добијају на помен нас и Југославије. Хоћемо ли се икада опаметити?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Tad smo se ubili!
Otad zivimo posve mrtvi.
… Ni zivi, ni mrtvi, sto je najgore.
Одличан текст, и требало би да оваквих тексова буде више. Несрећни Краљ Александар је заправо Краљ разјединитељ. Укинуо је Краљевину свог ђеда, у којој је рођен, а дао статус конститутивних народа хрватима и словенцима, два римокатоличка хибридна народа, који никада нису имали у римокатоличкој Европи и аустро-мађарској царевини, и поред истицања у антиправославној политици и злочинима над српским народом у Великом рату. Укинуо је двије православне краљевине, а створио простор за експанзију латинске мисије и `католичку` културну политику, и формирање двије римокатоличке државе. Наравно, 1918. је укинуо српску војску и формирао Југослоавенску.
Не треба Србима да се опамете, јер баш та малоразумска, несвесна и неосвећена, навикна памет и знање довела је Србе и Српске земље до самозаборава, самопорицања, самоуништења и Богоостављености…Нама треба покајање, молитва, духовна обнова и препород, да искоренимо метафизичку и нихилистичку баналност комунизма и неолибералног, ћесаревог, овоземаљског и постмодерног бесловесног и Богохулног сведозвољеног а безвредног и изопаченог и болесног тоталитаризма и терора душе и тела над Духом…Ми смо Заветан, Логосан, Литургијско залучени Небесни народ, Православан и дубоко у себи, у својој митологеми, трагедијској и мистеријској радости патње којом свој Крст носимо са све биљегом прародитељског и свесрпског греха и греховности, бесмртан у својој живој вери у Живог Бога, а опет тако приљежан забораву и стиду због своје Христоликости која живо гори и светли, блиста и жижи, пламти и блешти у Духу, Духовном искуству и Сећању на Духовно искуство којима смо од Бога Троједног, Једносуштног и Неразделног позвани на стваралачко добродетељство, на целомудрени и радосно – безазлени чин ЉУБАВИ, тајновиди и тајанствени чин Восхићења творевине у славу Творца. Треба Нам, дакле, покајнички и молитвени чин Вишег Смисла, религиозно – мистеријско созерцавање себе као Личности, народа и Отаџбине, Изображење које јесте Уподобије творевине са Творцем – кроз Слободу даровати себи Истину, а кроз Истину доживети лепоту као ДОБРО – Љубољубљеније из Љубави а Љубави ради, бити Љубав ради вечног слављења Љубав и кроз Љубав и једино из Љубави! Одужи се ово моје писаније, недостојно и неуко, неразлучно и нејасно највећма, но то је мој доживљај, то сам ја, то ја јесам јер љубим и живим Србље и Србију, Завет и Предање којима се печати тапија нашег надбитија, битија и суштог, а то је печат Вере Православне, Кротки Пољубац Сина Божијег који се вечно понавља на Божанственој Литургији где тај Пољубац срце целива и исцељује…Тај Пољубац јесте Домостројни чин који нам казује да нисмо Богоостављени, тек смо Богозаборавни и Богоизгубљени…Најпре да молитвом и покајањем постанемо Боготражитељи и Богољубиви, да Духовно се Вазнесемо и Воздигнемо, да будемо Лазареви и Његошеви, Карађорђеви и Николајеви, Јустинови и Острошки, да будемо достојни Љубави Божје баш како смо комунизмом и комуњарским нихилизмом данашњице постали недостојни…Недостојни издајници Завета предака и Завета потомака! Прочишћење нас недостојних и убогих већ је, и биће, болно, искушеничко, искаће јунаштво, чојство, част и достојанство, веру, патњу , жртву и свеколико испаштање, али само тако можемо, што живи, што уснули, пред претке и потомке, пред Бога Свемилосног…Мало ли је, Браћо у Христу, браћо у Завету и вери, браћо по Мати Србији? Хајде, Србље моје и Србијо моја, да се не селимо више из себе и од себе, јер нас сеобе на које нас Бечки рат натера и које просветитељски и материјалистичко – језуитско – рационалистички славимо, те у себе бесловесно и грешно у себе населисмо, да се, ево до сада не смирисмо и не пронађосмо, да се расељени и расејани, разверени и разбожени, раслабљени и расрбљени, распети и разлучени, распупчени и развенчани, расцрквљени и распојасни, разглављени и разбибрижни, распукли и размукли, раскрвављени и расплакани, разголићени и расбошени, раскућени и раздомљени, да Христа у себе населимо, да Завет Лазарев и Његошев у себе уселимо, да собом себе скућимо, да се огњиштимо на земљама Српским, да праговима вратимо и на праговима прекрстимо и исповедимо, да се костима под праговима окоштамо у праштање, да се под крстоликим сљеменом загрлимо, да се на источницима умијемо и целивамо, да се на Славама кућним утемељимо и оснивамо, да уистину будемо своји на своме како на земљи, тако и на Небу…Тако ћемо само исцелити рану што нам југословенски демон и злодух на срцу начини!
Одличан кратак и јасан опис наше трагичне прошлости.
Поздрав за Милођа Ђујића
Изучавање историје има смисла само кад се из искустава прошлости
извуку корисне поуке, које ми на жалост до данашњег дана
нисмо извукли. а изгледа да никад и нећемо.
Слава краљу Александру Присајединитељу.
Хвала ми за то што је прогонио црнорукаше, комунисте и посебно Николине зеленаше.
Опаметит се нећете јер и даље упорно инсистирате на братству са црногорском жгадијом.
Tako je, DF-ovac.
Свака част на тексту.
Камо среће да је регент послушао савете војводе Мишића након војводине посете новоослобођеним крајевима (како су се тад, 1919., звале територије БиХ, Хрватеске и Словеније).