Древни српски манастири: Манастир Подмалинско

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Манастир je подигнут на десној обали ријеке Буковице, која тече испод Дурмитора, a налази се на ниском и уском брежуљку, на не малом зараванку.

С противне стране преко ријеке Буковице, високо при странама брда Кравице, лежи село Малинско. Манастир je и добио име пo овом селу. Но негда се звао и манастир Тушински, пo селу Тушини, која je на горњем току Буковице. Ha једном кандилу у манастиру Бијелој има натпис од 1724, који каже да je кандило приложено манастиру „Тушини“ храму светих архистратига. Стране брда су врло стрмене и високе, скоро без икаква пута, a на Буковици нема моста, пa je приступ к манастиру веома отежан, a селима са друге стране ријеке често и немогућ, јер je ријека често бујна и не може се газити. Испод манастира су тијесне и дубоке клисуре управо до Шавника. Њих je просјекла Буковица и туда je био искључен приступ и к манастиру и манастир je с те стране био осигуран од упада пљачкашких турских ордија. Између манастира Бијеле и манастира Подмалинског диже се пространо и високо брдо Кравица и од једног до другог манастира пут води преко Кравице, али je тај пут толико стрмен и прост, да се и путник једва спушта к манастирима. Нема села близу манастира, a најближа су Малинско с лијеве и Косорић и Зуква с десне стране Буковице, a удаљена су за пола сата хода и више.

Манастирска црква je дуга изнутра 15, a широка 5.50 м. Унутрашња њена израда je врло интересантна. Са страна су пo два камена стуба са колонама које држе црквени свод. И олтар има два стуба и олтарска колона са првом колоном држи кубе. Са страна су пo три врло дубоке апсиде и служе као подупирачи црквеног свода. Оснивач je, ваљда, хтио да овим даде цркви особиту хармонију и стил, који ће надокнадити величину цркве. Кубе je мало. Црква има 4 повећа a кубе 4 уска прозора. Нема звоника. Иконостас je до пола од зида; како царска, тако и сјеверна и јужна олтарска врата су у зиду. Иконостас je не само скроман, но и веома сиромашан. Црква je посвећена Св. Архистратигу Михаилу и саграђена од сиге (туха), a и поплочана je истим материјалом. Овог камена има у мјестима око Буковице изобиља и могуће je да je пo „туху“ и Тушина добила своје име. Црква je покривена тиглом a кубе даскама. Кров кубета je трошан и упола пропао. Зидови кубета и цркве су зелени од влаге, пa дају слику запуштеног манастира. Нема свијећњака, a о кубету виси мали полијелеј од стакла. Манастир има само једну скромну кућу неуређену и без намјештаја. Унутра у цркви с лијеве стране je гроб архимандрита Серафима, родом из Србије, за чије je доба манастир обновљен. Овај архимандрит има знатних заслуга за овај манастир. Нема никаквих писаних извора, који би говорили о постанку овог манастира. Народно предање везује његов постанак са Немањићима, али не и са извјесном личношћу. Говоре, да су га Турци разорили у 17 вијеку и да je иза тога био пуст за 50 до 100 год., a тада су га обновили Дробњаци. Турци су више пута харали и палили пo Дробњаку, пa je и манастир често пута био и пљачкан, a једног пута и разорен. Том приликом су Турци затекли код манастира 12 калуђера и све су их поубијали. Њихови се гробови, пo предању, налазе један до другог са сјеверне стране цркве. У то доба манастир je био врло богат; у њему je живјело до 20 калуђера; држали су пo 500 оваца, и имали су даље од манастира своје стаје и манастир je имао велике приходе и био чувен. Можда je он у то доба служио за средиште Дробњака, гдје су се прваци сакупљали и вијећали о држању према Турцима, пa зато je и био трн у оку турским силницима. У то срећно доба овог манастира црква je, пo предању, била већа и било je више манастирских кућа. Приликом разорења калуђери су, тако се тврди, сакрили једно звоно у ријеци Буковици и много бакарног посуђа у једној пећини, али се од свега тога није ништа нашло. У то доба je манастир имао на Буковици воденицу, али се данас од ње скоро ни трагови не познају. Ова похара манастир je толико упропастила, да отада пa све до данас само животари. Од старине манастир има два рукописна јеванђеља. Једно je писао неки Дмитар 7066 (1558) за доба султана Сулејмана. Ha њему je једна прибиљешка из 1593, у којој се каже да je тада погинуо Хасан-паша у Босанској Крајини и да je тада дошао у Добриловину игуман Јањићије и духовник Зарија.