Древни српски манастири: Манастир Подмаине
1 min readИз књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића
Манастир je подигнут под селом Маинама, отуд му и такво име, a лежи непосредно испод села Острога, због чега се још зове и Подострог.
Налази се на врло лијепом положају, на глави Будванског поља, на нешто више од километра даљине од морске обале. Положај, на коме je манастир, окренут je к југу и мору, уздиже се изнад поља једва 10 метара. До манастира се долази од Будве добрим путем, a уз невелики трошак дао би се израдити и колски пуг. Одавде je лијеп поглед на Будву и заливе и отоке до Св. Стевана. Подмаине су биле метох Цетињског манастира. По предању, овдје je постојао стари манастир, коме се не зна постанка и који je био запустио, пa га митрополит црногорски Данило обновио и ту проводио зиму. Манастир има малу и велику цркву; обје су посвећене Св. Госпођи. Мала црква je без зидова дуга 4.50 a широка 2.90 м; има и припрату дугу 2.30, a широку 2.90 м. Била je живописана. Фреске се и данас познају, али су зубом времена искварене. Фреске Св. Симеона и Св. Саве у лијевом углу су добро очуване, a особито главе. Споља до капеле био je гроб владике Данила, одакле гa je митрополит Сава пренио у велику цркву, кад ју je доградио, a из ње гa je Данило 1856 год. пренио на Цетиње. По једном нејасном натпису у малој цркви даје се тврдити, да je цркву оправио јеромонах Висарион из Цетиња 1630 г. за доба Руфима Његуша. Јеромонах Висарион купио je 1621 г. Божидаров Зборник у попа Дмитра из Брчела и приложио га храму пресвете Богородице у Маинама. И вјероватно je да ову црквицу није ни подигао ни обновио владика Данило, него да ју je нашао обновљену. To потврђују не само ови записи него и фреске, које су, без сумње, из старијег доба, бар из 17 вијека. Велика црква je доцнијег постанка; њу je подигао владика Сава 1747 г. To потврђује и натпис. Црква je повећих размјера. Има осмоугаоно кубе са четири мала прозора и високо je око 12 м. Ha зидовима су 4 повећа прозора; патос je поплочан углачаним четвороугаоним плочама. До улазних врата су два гроба без натписа и не зна се чији су.
Црква има двоја врата, западна главна и јужна споредна. Ha горњим праговима су извајани двоглави орлови са змијом у канџама, a и на праговима и на доврацима су исклесане разне шаре, које дају лијепу и симетричну слику. Изнад главних врата je звијезда необичне израде са 16 зракова. Много има сличности са звијездом на великој цркви ман. Савине. Црква je пространа и нема звоника, нити je живописана. Света трпеза je очувана и нетакнута. Црква je давно напуштена, те нема иконостаса нити се у њој врши служба. Исто тако ни у малој цркви. Кад je Сава подигао велику цркву онда je подигао и манастирске куће. Ha малој цркви назидао je кућу за становање и данас je она остала под кућама и до ње се долази кроз више засвођених одјељења. Манастирске куће су везане једна за другу и све су подигнуте на сводовима. С јужне стране je пространа шетница, доксат са сједницима с наслоном од камена. Ова je тераса на сводовима и дуга око 20 м. Ha крајевима су биле двије округле куле за стражу. Ту je на тераси депозит воде са огромним једноставним шупљим каменом, на коме су са двије стране извајани црногорски грбови са змијом у канџама, на трећој страни je свештена глава с књигом, a на четвртој анђео с крилима. У манастиру Подмаинама била je зимска резиденција црногорских митрополита све до продаје Аустрији. Све до пропасти Млетачке републике 1797 г. Бока Которска je потпадала под црквену јурисдикцију црногорских митрополита a и даље до 1806 г. To право остало je још од доба Балшића и Црнојевића; то право признато je црногорским владикама и од стране млетачке владе 1718 г. Све Приморје било je и срцем и душом одано Црној Гори; та се оданост манифестовала сваком згодном приликом, a најизразитије приликом пада Млетачке републике и рата са Французима за ослобођење Боке и припајање Црној Гори. Због оваквог држања приморских крајева, Млечићи су раније нападали на њих, пa и на њихове манастире, разарали их и имање отимали, пa давали католицима. Присуство црногорских митрополита у Подмаинама давало je приморским крајевима снаге да издрже у борби за своју националну и вјерску свијест.
Недалеко од овог манастира био je манастир са црквом Св. Марка. По постанку je био старији од манастира Подмаине. У њему је неко вријеме живио Шћепан Мали, зато су га Млечићи 1768 иза бјекства његова, разрушили до темеља и олтар му раскопали. Тада су попалили и куће кнежева поборских, маинских и браићких, јер су они држали страну Шћепана Малог и помагали га у његовим авантурама. Народно предање тврди: кад су Млечићи развалили олтар Св. Марка, гром je ударио у млетачку муницију у Будванском пољу и запалио je, a истог часа и у турску муницију на Виру. Тако се Црна Гора спасила од Турака и Млечића, који су због појаве Шћепана Малог у Црној Гори, били напали на Црну Гору са три стране. Овај je случај приписан Божјем чуду, као казна за раскопавање светиња. Кад je патријарх Мојсије Чурла долазио у Црну Гору ради прибирања бира, он je у овом манастиру 1719 г. посветио за епископа Саву Петровића, a овдје je био кратко вријеме 1768 г. патријарх Василије Бркић, који je одавде пошао у Русију. У овом манастиру je владика Василије рукоположио за јеромонаха Доситеја Обрадовића 1764 г. Манастир je имао велико имање, али je био принуђен да прода нешто од тога, да отплати аустријској влади неки дуг од 5000 фор. Био je снабдјевен богато са књигама; владика Василије му je поклонио много књига, које je био донио из Русије, али су и књиге и скоро све утвари изгореле приликом пожара 1860 г. Године 1869 манастир je због устанка попаљен, a 1872 г. je поправљен. Владика Раде je често проводио у Подмаинама своје слободно вријеме и уживао у природним љепотама. Соба у којој je отпочивао, и данас се зове „владичина соба“ и унутра изнад врата био je исклесан грб са натписом „Petrovich“, a сада je замазан кречом, те се једва распознаје. Биће да je камен са грбом и натписом дјело неког Бокеља или Далматинца католика који гa je поднио у дар великом пјеснику. Аустријској влади није било право да црногорски митрополити имају везе са Боком Которском, нити да Црногорци имају имање на земљишту Аустрије, зато и откупе од владике Рада Подмаине 1837 г. за 17.000 фор., a зато и остали Црногорци продаду своје земље, које су имали у Приморју. Колико je Аустријска влада имала интереса у овоме, и владика Раде je имао интереса, да се разграничи према Аустрији, да тако манифестује пред свијетом независност Црне Горе. Аустрија јe jедну манастирску кућу поправилa и намијенилa за парохијски стан. За вријеме Свјетског рата ова је кућа пропала, остала је без крова. Остале куће и повећи комплекс земље влада je продала попу Филипу Тановићу. Његови потомци данас нуде цркви ово имање да га откупи, да опет буде манастирско оно што je било. Кад би се отуђено имање повратило манастиру, Подмаине би са мало труда и трошка биле обновљене и ова светиња, дјело црногорских митрополита и господара, добила би стари значај. Тако би се обновила улога овог манастира, коју je негда у тешка и критична времена, вршио на граници православља.
Литература: „Бока“ од С. Накићеновића. Гласник православне далматинске цркве за 1900 и 1901 г., Петар II као владалац од Л. Томановића, Черногорија I т. од Ровинског и Стари Срп. записи и натписи од Љ. Стојановића.
Зетски гласник, IХ/1937, бр. 93-94, стр. 2-3.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: