Насловна Култура Драгослав Бокан: Филмове против Срба највише снимају Срби

Драгослав Бокан: Филмове против Срба највише снимају Срби

Када је, почетком деведесетих, укључена тешка артиљерија тоталне пропаганде против Срба током распарчавања Југославије, посебну улогу добили су светски масмедији, и, наравно, најубедљивија и најсугестивнија од свих уметности: филм

4
Bokan
Драгослав Бокан

Редитељ и писац Драгослав Бокан годинама тврди да најновији балкански рат још није завршен – траје процес стварања „велике Албаније“ и постоји већ дводеценијска инерција утврђених пропагандних матрица.

Списку умјетничих израза Холивуда у којима су Срби негативци, одговорни за крвопролиће деведесетих и за зла у балканским ратовима, придружио се недавно још један блокбастер. „Мој лични рат“, према уиграном шаблону доделом негативне роле Србима, својим лицемерним и једностраним погледом на велику несрећу изазвао је много негативних коментара, љутње, па и природног питања: Докле више?!

Редитељ и писац Драгослав Бокан годинама скреће пажњу на то. Он тврди да најновији балкански рат још није завршен – траје процес стварања „велике Албаније“ и постоји већ дводеценијска инерција утврђених пропагандних матрица, пишу „Новости“

Једном негативци, заувек негативци – каже, за „Новости“, Бокан. – Када је, почетком деведесетих, укључена тешка артиљерија тоталне пропаганде против Срба током распарчавања Југославије, посебну улогу добили су светски масмедији, и, наравно, најубедљивија и најсугестивнија од свих уметности: филм.

Оно што су били пре тога вампири, зомбији и Индијанци, па онда Јапанци, Немци и Руси, додељено је најновијим негативцима – „непокорним Србима“.

* Зашто је рат на простору бивше Југославије и даље многима на Западу инспирација?

Филмски продуценти нису склони лаком одустајању од већ изграђених стереотипа. Не превише захтеван, модерни гледалац има потребу за лако препознатљивим симболима, јасно обележеним носиоцима и слугама зла, па су за те сврхе просто идеални „Милошевићеви Срби“, једини реални противници НАТО-а у њеној историји.

А и безопасније је нападати „мале балканске Русе“, а не њихову много бројнију, нуклеарним наоружањем опремљену североисточну браћу.

* Због чега се ни после две деценије та слика није променила?

Зато што политички, англоамерички Запад и даље постоји устројен по моделу из времена пада Берлинског зида и почетка растурања СФРЈ, па су и данас на сцени исте координате, иста општа стратегија и начин размишљања као и у временима Буша и Клинтона, Тонија Блера и Јована Павла Другог, Дитриха Геншера, Холбрука и Олбрајтове.

* Зашто у Србији није урађено много филмова на ту тему?

То је и најважније питање, темељ који садржи и сва остала питања и недоумице на тему антисрпске пропаганде. Како да очекујемо некакву објективност, а камоли наклоност света према нашим ратовима, када смо се сами својски потрудили да дамо подршку управо том пропагандистичком стереотипу Срба као ратних злочинаца, послушника ратнохушкачких режима, крезубих крадљиваца беле технике и најгорег дела свог народа?

Откуд да далеки Холивуд буде милосрднији од наших продуцената и финансијера, овдашњег Министарства културе и локалног Филмског центра?!

Ми имамо све врсте антисрпских или, у нешто бољем случају, антиратних филмова, без и једног јединог који би се усудио да јавно и отворено покаже много пута показано херојство српских ратника и нашег народа.

То паклено осмишљено „селективно слепило“ наших аутора – у улози дрвених адвоката свих наших непријатеља – нас ће, чини се, докрајчити, и нашем потомству у будућност послати погрешну, лажну слику о томе шта се заиста збивало са српским народом у двадесетом веку.

На која дела конкретно мислите?

Имате колико год хоћете критичких филмова: од несрећног „Дезертера“ па до бесрамне „Турнеје“, још горег „Терета“ или, нормалном разуму тешко схватљиве, „Дубине два“. Када томе придодамо агресивно антисрпске пројекте попут „Шишања“ или брутални нихилизам такозваног „Српског филма“, убрзо ћемо доћи до почетка оног правог, једино реалног одговора на постављено питање.

Несрпска и антисрпска, неотитоистичка и постјугословенска, атеистичка и хиперкритичка, све само не национално одговорна и истине жељна атмосфера влада нашом земљом од када знам за себе. И то тако траје, са неизбежним последицама.

* Има ли изузетака?

– И даље имамо само оне ретке изузетке од правила, попут изванредно успелог „Марша на Дрину“ Жике Митровића или генијалних Драгојевићевих „Лепих села (што) лепо горе“?

* Како то да у време док се разговара о канонизацији Степинца нема чак ни нашег правог документарца који би, рецимо, говорио о српским жртвама Јасеновца?

– Само непостојање оваквих филмова довољно говори о томе где живимо већ дуже од седам деценија. Као да још над нама влада цинична мржња Титовог генерала Стеве Крајачића док својим ратним друговима каже, без трунке стида, а крај јасеновачког стратишта: „Мало смо вас побили!“

* Србији, дакле, недостају озбиљни пројекти на тему наше историје?

– Да. Србији, пре свега, недостаје аутентична српска култура која се неће стидети своје природе и свог правца деловања. Без активне и амбициозне, смеле и креативне српске културне политике нема нам ни обнове, ни правих реформи. Тек ако у духовној и културној сфери будемо почели да преображавамо све оно „лоше“ и „недовољно“ у нешто много боље и перспективније, онда ће, за тим, кренути и све остало.

Извор: Новости

4 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Главни финансијер антисрпских филмова је Запад. После, Запад додељује награде и колајне таквим филмовима и њиховим актерима.
    Српско министарство врши финансирање у релативно малом износу, неке трошкове. Али је то убитачније од стварних инвеститора, јер показује овом народу да и држава стоји у ешалону ових који ударају на историју и достојанство њеног народа.
    Уопште није страшно када у америчком филму приказују тамо криминалца Србина који је силовао неку америчку девојчицу, па га онда њихов славни детектив раскринкава. Или када онај зли Србин прошверцује атомску бомбу с намером да је активира у сред Америке. Сви смо навијали за њега и пљескали када се филм приказивао у Београдским биоскопима. На жалост све се заврило како треба, славни амерички командоси су решили проблем и спасили свет од манијакалног Србина. Или када у музеју у Израелу поставе експонат неког кловна који је разапет као Исус Христос. Кажу Јевреји, то је уметничко дело, де немојте одмах да се некултурно љутите.
    Али је много страшно када пријатељ Драгослава Бокана, који се зове Синиша Ковачевић (Србин), напише представу о светом Сави као сексуалном манијаку, па онда ту представу приказује у сред Београда. А главну улогу додели Жарку Лаушевићу (Србину?), па после Борка Павићевић (Српкиња?) цмиздри зато што су неки србочетници Срби некултурно и простачки прекинули извођење уметничког дела. Па Вук Драшковић (Србин?) каже да је срамота што Срби ометају ову веома уметничку представу светског гласа.
    То је страшно, али неће бити ни то страшно ако се против таквих српских уметника поведе физичка борба, али предходно остварити да министарства буду српска, а не Сорошева по налогу неког комитета из Европске Уније.

  2. 0
    0

    Glavni problem srpkog naroda ,a samim tim i srpskog drustva su srboliki takozvani intelektualci i covekoliki kulturni poslanici koji su se listom prodali za par simpozijuma u inostranstvu ili neku stipendiju sa zapada.Prokleto im bilo.To su u vecini komunisticka deca koja su naucena da im sve pripada po prirodi stvari ida su oni nekii autoriteti Ali zaboravljaju onu narodnu Ko ce mnogo nece dugo.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here