• Друштво
• Насловна
• Топ 0

Драгаљ под ударом Ненезићевих неистина: Како се мирна хришћанска заједница претвара у политички конструкт

4 дана ‎ ИН4С

Недавни наступ посланика Социјалдемократа Бранислава Ненезића на Премијерском сату отворио је нови фронт против Цркве и мале, вриједне хришћанске заједнице у селу Драгаљ, у Горњим Кривошијама. У покушају да од насељених кућа, обновљене земље и дјечјег жамора направи „изоловану руску колонију“, Ненезић није само посегао за дезинформацијама – већ је својим инсинуацијама директно увриједио локалне људе, старе и нове, који тамо живе од свога рада, земље и породичног труда.

Посланик је пред премијером изнио драматичну конструкцију о „стотинама објеката“ који ничу „дубоко у шуми“, о „људима у мантијама“ и „руској цркви“, уз наводно одсуство комуникације са мјештанима. Како је навео, „у иоле озбиљној земљи полицијске снаге би већ биле у Кривошијама“, не пропуштајући прилику да читав један крај Црне Горе укаже као безбједносни ризик.

Но, кад се микрофон угаси стварна слика Драгаља јасно постаје видљива. Њу је најбоље описала Мјесна заједница Горње Кривошије, која је – уз нескривено задовољство – подсјетила јавност да је ово село до скоро било готово напуштено, без дјеце, без пољопривреде, без живота. Данас, захваљујући доласку нових породица и обнови црквеног живота, Драгаљ се “поново чује”.

У свом реаговању, предсједник МЗ Јован Самарџић недвосмислено наглашава да се ради о „неколико десетина кућа, а не стотина“, да су нови становници – у огромној већини – држављани Црне Горе или супружници наших држављана, да су легално пријављени и да објекти ничу на купљеним парцелама предвиђеним за индивидуалну стамбену градњу. Процес легализације је у току, како и сама локална заједница истиче.

Оно што је Ненезић вјешто избјегао да напомене јесу чињенице: у Драгаљу данас живе и раде љекари – ортопеди, анестезиолог, неурохирург – као и велики број високообразованих грађана, који су својим трудом оживјели село. Захваљујући заједничким напорима, велики дио села је добио воду, поново су оживљене велике површине земље, баве се пољопривредом, виноградарством и сточарством.

И, што је можда најважније, како истиче и МЗ и сама црквена заједница – дјечји гласови поново се чују у Драгаљу. Управо ово село је спасило школу у Грахову од затварања, јер њих петнаесторо похађа наставу и попуњава одјељења која би иначе нестала.

Занимљиво је и да се у селу – које Ненезић оптужује да је „изоловано“ – телевизијски апарати не користе. “Новодошли”мјештани о његовим наступима сазнају тек у непосредним разговорима са “вањским свијетом”.

Док политички наративи покушавају да од хришћанске заједнице направе предмет страха, реалност показује другачију слику: мир, рад, обнову и заједништво. Нове куће, нова поља, нове баште, нови живот – све оно што би свака озбиљна држава поздравила, а не сатанизовала.

На крају, о овој малој, али снажној заједници најљепше говори духовник отац Бенедикт, старјешина црквене економије у Драгаљу, чије ријечи, у духу хришћанске љубави, враћају мир у ову расправу:

„Наша заједница живи тихим и хришћанским животом, без горчине према прозивкама чији нам разлози остају неразумљиви. Са нама монасима живи око двадесет вриједних домаћинстава која у љубави и вјери обрађују земљу и подижу дјецу у добру. Сопственим трудом снадбијели смо село водом, тако да се скоро свако домаћинство бави пољопривредом или виноградарством. У Драгаљу се поново чује дјечји жамор; наша дјеца испуњавају школу у Грахову која је била пред затварањем. Немамо телевизоре, али имамо наш скромни биоскоп са едукативним садржајем, који ради два пута недјељно. Изградили смо и двије нове цркве, па сада имамо три светиње које нас духовно укрепљују. За све остало – трудимо се сами. Господ је наш мир и наша снага, а ми желимо само да живимо у слози са свима,” рекао је игуман Манастира Св.Серафима Саровског на Драгаљу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: