Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (11)

Пише: Миљан Станишић

Наведени Градашчевићев план је пропао, јер је његова војска била поражена, што је осујетило велике планове младога владике и господара Црне Горе, које је он имао у вези с побуном у Босни. Тај први неуспјех није обесхрабрио млађаног владику, већ је он ковао планове не само о слободи Црне Горе већ и о ослобођењу и уједињењу васколиког Српства и јужнословенских народа, о чему др Шкеровић износи: „Пораз Градшчевића осујетио је широке планове овог необичног младића, које је он сновао у вези са побуном у Босни. Али за све вријеме свог кратког живота владика Раде – Петар Други – није престао мислити и радити на извођењу великог ослободилачког плана. И поред ратова са Турцима 1835. и 1842., и преварених нада за припајање Црној Гори Зетске равнице, било ратом било дипломатским путем, владика настоји да пробуди народну свијест код околних турских паша српске крви и језика, позива их на службу народу, да се ослободе аргатовања туђину и туђем господару. Он одржава живу везу са свима угледним првацима и вођама српским онога времена. Долазак Александра Карађорђевића 1842. године на кнежевски престо Србије поздравио је с необичним одушевљењем и надама на остварење великог ослободилачког плана. Такав је владика Раде према Книћанину и борбама у Војводини, такав је према Јелачићу, у ком је видио месију народног…Владика – Господар Црне Горе велик је и у својој љубави према народу, према Југословенству, као што је велик у болу за неиспуњеним надама“.

И на унутрашњем плану уређивања односа у држави урадио је крупне промјене: „Укинуо је гувернадурство, наследно у породици Радоњића; основао је сенат, чији је предсједник сам био, као највећу судски и административну власт; завео је данак, основао штампарију, установио прву уређену школу и т. д. Петар Други довршио је државно уређење Црне Горе које је започео Петар Први. То уређење је нагло и имало је и своје недостатке, али је Црна Гора за вријеме владике Рада била потпуно развијено државно биће“. Владика Раде је као пјесник бацио у засјенак себе као владара, мада је тешко то разлучити, већ их је могуће посматрати само у симбиози. О томе др Никола Шкеровић даље истиче: „Владика Раде је и врло заслужан владар. Он је виши представник наше расе и као мислилац, и као пјесник, и као владар – родољуб. Својом величином владика Раде је издигао Црну Гору, на једну завидну висину скоро мистериозне народне моћи. Отуда, с те висине, у сјају непобједности и славе она је стално, неуздржаном силом дјеловала на народну душу и свијест. Такву Црну Гору је наслиједио од владара-пјесника и владике кнез Данило Петровић 1851. године“.

Књаз Данило је у управи Црне Горе извршио крупне промјене, које је урадио не за народно добро већ у циљу своје апсолутистичке самовоље, при чему је показао сву суровост. О томе др Шкеровић саопштава: „С чврстином воље и упорношћу која је граничила суровошћу, Данило је провео уређење државе према своме схватању. Уређује војску, уклања племенске главаре а на његова мјеста доводи чиновнике потпуно од њега зависне. Владар постаје последња инстанција за решавање свих питања, па и најситнијих. Безобзирност кнеза Данила изазвала је честе побуне, које су биле крваво угушиване. Коначно Данило је своју безобзирност платио главом 13. септембра 1860. године у Котору, гдје је убијен од једног емигранта“. Поред осталих, познат је злочин који је књаз Данило наредио према Кучима, при чему су многи Кучи страдали, од којих и велики број дјеце. Тодор Кадић, бранећи част племена Бјелопавлићког убио је књаза Данила у Котору 1860. године. У вођењу политике књаз Данило је хтио да влада слично кнезу Михаилу у Србији, па је тако поставио и темеље унутрашњег уређења државе. Он је за такво вођење политике хтио да има и подршку кнеза Михаила, па је о томе са њим сачинио и политички уговор како би водили усаглашану српску политику: „У том погледу он се потпуно сложио са кнезом Михаилом. Ова два у истини велика народна мужа, и ако с тенденцијама чисто апсолутистичким у унутрашњој политици обеју српских кнежевина, знали су и умјели израдити једну заједничку основицу за вођење српске народне политике. Формалан израз таквога схватања налази се у познатом политичком уговору између Данила и Михаила“, наводи др Шкеровић. Те унутрашње промјене су биле тешко оствариве у Црној Гори која је била испреплетана братственичко-племенским односима, а такав вид организације је вјековима добро функционисао. Племенски и други главари бирани су на најдемократскији начин и то на зборовима гдје се изузетно водило рачуна да одређени колективитет представља најумнија, најспособнија и најцјењенија личност. Умјесто њих књаз Данило поставља на кључним мјестима своје људе по принципу лојалности и беспоговорне оданости себи и својој диктатури, а не по њиховим личним квалитетима. Међутим, он те промјене није урадио да би побољшао односе у друштву, већ да би завео своју апсолутистичку власт, и да се никакаве крупне одлуке не би могле доносити без његовог знања и пристанка.

За вријеме владавине књаза Данила Црна Гора и Брда су водили неколико ратова, у чему се књаз Данило много боље показао него у вођењу унутрашње политике. О тому др Шкеровић даље истиче: „Данило је водио два рата с Турском 1852-1853. који се свршио мијешањем Русије и Аустрије у корист Црне Горе. Много срећнији је био рат 1858. године. Велика побједа одржана на Граховцу, толико је био пораз Турака,  да је подигла углед Црне Горе и Данила. Црна Гора је играла све важнију улогу у балканској политици европских држава, и уздизала свој углед међу Србима“.

Прочитајте ЈОШ:

Без мистификације и злонамјерних обмана: Вјеронаука је дио европског просвјетног система

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: