Др Миће Мичић, национални прегалац из Дубровника

Пише: Саша Недељковић

Миће Мичић родио се у Дубровнику 21 новембра 1883. У Дубровнику је завршио гимназију, а правни факултет у Прагу.  Радио је као адвокат. (1) Одушевљење које је захватило Дубровник због победа Српске војске у балканским ратовима описао је др. Миће Мичић, национални борац, тридесетих година 20. века : „За балканских ратова, за оних великих дана бескрајног народног одушевљења, у Дубровнику су се ређале једна за другом манифестације, у којима се је непрестано проламао поклик „Живио Краљ Петар ! Живио Престолонасљедник Александар“ “.  (2)  Одржан је митинг у Бондином позоришту 24. новембра 1912. Говорили су Луко маркиз Бона, др. Влахо Матијевић, и др. Миће Мичић. Говор др. Миће Мичића распалио је омладину, која је одушевљено клицала Србији и Црној Гори. Овације су се поновиле приликом велике поворке омладине и грађанства после митинга. При забавама у Соколу долазило је до овацијама балканским савезницима. Омиљену песму „Онамо, онамо, да виђу Призрен” омладина је певала „Овамо, овамо, да виђу море”. Концерти музике били су редовно забрањивани, а излети Сокола ако су били дозвољени били су праћени великим бројем жандара и тајних агената. (3)

По избијању Првог светског рата др. Мичић пребегао је у Италију. Прешао је у Париз, где је постао стални члан Југословенског одбора, који је тада био основан, а био је и заменик председника одбора, др. Трумбића. Био је један од најагилнијих чланова одбора. Као такав, одређен је да пође у Јужну Америку и организује добровољце. Његовом и др. Леонтића заслугом је у Буенос Ајресу била организована Југословенска народна одбрана са седиштем у Валпараису. На његов предлог одлучено је да се пошаље из Јужне Америке једна ескадрила авиона српској војсци на фронту. Идеју је Југословенски одбор у Ници фебруара 1917. одобрио, али то није било остварено. Из  Јужне Америке прешао је др. Мичић 1916. у Северну Америку да учествује на конгресу у Питсбургу. Од 1917. био је у Лондону, где је држао предавања о захтевима народа, који је тежио својој слободи. На крају Првог светског рата био је у Женеви, одакле се вратио у свој родни крај. Био је одушевљено дочекан. Касније био је изабран за сенатора. (4) Милорад Вукановић ми је написао да је био велики пријатељ Чингрија, а посебно Мелка Чингрије. У Дубровнику је становао  изнад болнице на Бонинову. Избегао је хапшрње за време “милијунашке афере у Дубровнику” јер је отишао пре хапшења у Венецију. Толико од  Милорада Вукановића из Дубровника.

За Соколско друштво Дубровник 1929. је била „Јубиларна година”, током које је одржан низ приредби почев од академије на ускрсни понедељак 1 априла 1929, а завршен са Децембарском академијом. На Ускрс 31. марта 1929. у вече 11 топовских хитаца најавило је Дубровнику и околини да почиње Соколска „Јубиларна година”. Спонза је била окићена тробојкама и мноштвом сијалица, које су у ноћи још више истицале лепоту Соколане. Поворка од 198 чланова свих соколских категорија са музиком на челу и лампионима кренула је из соколане низ Плацу краља Петра, до стана др. Мелка Чингрије. Др. Луко Дражић истакао је његове заслуге за Соколство. После тога поворка је кренула до стана др. Миће Мићића, градоначелника Дубровника. Њега је поздравио Нико Шутић. Поворка се затим зауставила на „Шеталишту Краља Александра” где је командант места поздравио др. Луку Дражића и Ника Шутића. Пред општином маса света очекивала је соколе. Ту је др. Миће Мићић, у име општине поздравио соколе одушевљеним говором. „Јубиларна Соколска Вечера” одржана је 27.4.1929. на којој су узели учешћа представници војске и морнарице, Велики жупан, градоначелник др. Миће Мићић и други, и преко 200 угледних сокола и соколица, међу којима је било неколико оснивача соколског друштва и старих предратних соколских радника. У свом говору Нико Шутић истакао је рад соколских раденика, нарочито „Старе гарде”. Велики жупан др. Антун Перковић захвалио се Ники Шутићу. Говорили су Душан М. Недељковић, др. Миће Мићић, Карло Черни, Милена Груборова, Јаша Милославић и Вељко Маричић. (5)

Град Дубровник предао jе 1932. почасну боjну заставу разарачу „Дубровник“ у присуству изасланика краља, начелника града, претставника установа, удружења и многоброjног грађанства Дубровника. Цео Дубровник, као и Груж били су окићени jугословенским заставама. Пристаниште у Гружу, у коме jе разарач био усидрен лепршало се у мору заставица. Брод jе био окићен лавориком и цвећем. Благослов заставе извршили су православни и католички свештеник. При предаjи заставе начелник града Дубровника др. Мића Мићић изjавио jе : „Слика св. Влаха, патрона Дубровачког, коjа jе утиснута на застави нека буде увек у помоћи jугословенским морнарима …”. Заставу jе примио командант разарача Дубровник, капетан боjног брода Армин Павић. (6)

На састанку грађана 2 новембра 1934. у градској вијећници основан је одбор за подизање споменика краљу Александру у Дубровнику. У Одбору су били почасни предсједник дубровачки бискуп др. Јосип Царевић; почасни подпредсједник парох и Арх. намјесник дубровачки Божидар Митровић; председник одбора др. Миће Мичић, начелник општине дубровачке; подпредсједник Јово Бравачић; тајник Бранко Хопе; благајник Нико Шутић, старешина Соколског друштва Дубровник; Мирослав Пилетић, предсједник Обласног одбора Народне Обране; Кристо Браило, члан Дубровачког Радничког Друштва; професор Новак Буквић, члан Народне Обране; пуковник Чолак Антић, командант мјеста; др. Милорад Медини; … . (7) У листу „Соколски Гласник” објављено је да је 28. октобра 1935. у Дубровнику умро сенатор  др. Миће Мичић, некадашњи градоначелник Дубровника. У листу је истакнуто : „Смрћу дра Миће Мичића нестало је из редова нашег националног живота једне јаке и врло заслужне личности,” (8)

Миће Мичић родио се у Дубровнику 21 новембра 1883, где је завршио гимназију. Студирао је правни факултет у Прагу. Ангажовао се у борби против Аустро-Угарске Монархије, и пребегао у Италију.  Прешао је у Париз, где је постао стални члан Југословенског одбора. Послан је у Јужну Америку. Прешао је из  Јужне Америке 1916. у Северну Америку да учествује на конгресу у Питсбургу.  Од 1917. био је у Лондону.  На крају Првог светског рата био је у Женеви, одакле се вратио у свој родни крај, где био  одушевљено дочекан. У Краљевини Југославији био је сенатор и градоначелник Дубровника. Умро је  28. октобра 1935. у Дубровнику.

Аутор је: члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Др. Миће Мичић“, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1 новембра 1935, бр. 41, стр. 3;
2. Др. Миће Мичић, „Краљ у срцима Дубровчана“,стр.106, Уређује Душан Мил. Шијачки, „Наш највећи краљ“, књ. II, Београд, 1931;
3. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 40;
4. „Др. Миће Мичић“, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1 новембра 1935, бр. 41, стр. 3;
5. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 88, 89;
6. М. Вукелић-Десански, „Велика свечаност у Дубровнику”, „Недељне илустрациjе“, бр. 40, Београд, 2 октобра 1932, стр. 30;
7. „Оснутак дубровачког одбора за подизање споменика благопок. Витешком Краљу Александру I. Ујединитељу”, „Дубрава”, Дубровник, 17 студеног 1934 године, Год. II, бр. 19, стр. 1,3;
8. „Др. Миће Мичић“, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1 новембра 1935, бр. 41, стр. 3;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: