Досије ”Референдумска пљачка”: Веселин Мујовић и Миго Стијеповић фалсификовали и откупљивали личне карте

Недељник у новом броју открива Извјештај који је издало Министарство унутрашњих послова Србије од 26. априла 2006. године у којем се наводи да су Миго Стијеповић и Веселин Мујовић учествовали у крађи гласова за референдум о независности Црне Горе.

„Оперативним радом на терену дошли смо до сазнања да припадници оперативне групе Аца Вукотића, чији су чланови Хрвоје Барјактаревић, Славољуб Лекић, Веселин Мујовић и други, на територији републике Србије организовано врше криминална дјела: кријумчарење опојним дрогама, фалсификовање исправа, кривична дела са елементима насиља (изнуде, уцене), што је био разлог да се од стране Управе према одрежђеним лицима предузму мере андзора и снимања телефонских разговора из члана 232 став 1, тачка 3 Законика о кривичном поступку“, наводи се у извјештају.

У даљем текст наводи се да је полиција дошла до сазнања да се Хрвоје Барјактаревић бави фалсификовањем исправа и да је сваку личну карту плаћао 200 евра.

Дана 26. априла 2006 легитимисан је и Веселин Мујовић код којег је нађен пиштољ што је био разлог за привођење, каже се у извјештају.

Током информативног разговора сазнало се да се срео са Хрвојем Барјактаревићем који откупљује личне карте по цијени од 200 евра од Црногораца који живе у Србији а имају право гласа са циљем да не гласају на референдуму.

Барјактаревић је требало да скупи да скупи 100 личних карата до првог маја и да их понесе у Подгорицу, и да их, како наводи полицијски извјештај „да преда извесном Мигу Стијеповићу, министру у Влади Црне Горе који ће му заузврат исплатити 250 евра по свакој донешеној личног карти“.

Како се добила независност

Недељник анализира ситуацију уочи референдума наводећи да су у то вријеме у Црној Гори постојале двије политичке струје, а у Србији чак три. У Црној Гори је била струја за независност – предвођена Милом Ђукановићем, и они који су били за заједницу са Србијом – предвођени СНП-ом. У Србији су постоје три струје: Коштуничина – која је била за заједничку државу, дио ДОС-а – који је био за „обнову суверенитета Србије“, или како их је назвао један од саговорника Недељника сепратисти, и трећа – Ђинђићева, који се држао умјерено и конструктивно прије свега према ЕУ.

У то вријеме многе је изненадило Коштуничино држање и како је он брзо пристао на споразум о стварању нове државне заједнице Србије и Црне Горе, наводи даље Недељник. Два дана прије потписивања споразума Коштуница се срео са Хавијером Соланом. Шта је Солана тада могао обећати Коштуници, не зна се, али се наслућује кроз њихов први сусерт након референдума у Црној Гори, те Коштуницино ванредно изнервирано понашање и необјашњено Соланино „Није било до мене.“, стоји у Недељнику.

Међутим, након референдума постало јасно да Србија без Црне Горе неће моћи да сачува КиМ.

„Највећи победник је постао Мило Ђукановић који је још раније схватио да се његова позиција у свету гради у односу на Србију, или прецизније: колико је против Србије“, наводи Недељник. 

Разбијање СРЈ договарали Вукашин Мараш и британска обавјештајна служба

Разбијање СРЈ догодило се, како наводи Недељник, десет година уочи независности Црне Горе, када су се у хотелу „Југославија“, у јануару  1996. године срели по први пут Вукашин Мараш – шеф црногорске обавјештајне службе и Џозеф Базби – шеф британске обавјештајне службе То је било након потписивања Дејтонског споразума, а уочи кризе која ће избити на Косову и Метохији.

Недељник такође наводи да су припреме за Пети октобар вођене из Црне Горе. Према извјештају ДБ-а Србије чак 42 висока службеника и аналитичара су радили за црногорску обавјештајну службу.

Милан Роћен лобирао Русе

Други корак за припрему црногорске независности водио се у иностранству, на почетку у Лондону преко Базбија, а други у Москви гдје је најважнију улогу одиграо Милан Роћен. Он је направио сјајне контакте у Москви тако да су Руси годину дана прије референдума купили Алуминијски комбинат а послије независности убацили 350 милиона евра руских тајкунско-политичких пара, наводи Недељник.

Србија је могла да учини више да спаси заједницу СРЈ

Људи из безбједносног апарата данас знају да је Веселин Мујовић био главни човјек из Црне Горе за куповину гласова у Србији, наводи Недељник.

„Али ко нам је крив што нисмо одмах објавили или уложили новац у супротно“, каже се даље. Према наводима Предрага Булатовића, каже Недељник, Борис Тадић је био тајно на страни политичке струје у Црној Гори која је борила за опстанак државне заједнице. Тадић је на састанку са Војиславом Коштуницом и Александром Никитовићем рекао да мора да се обезбиједи 50 милиона евра и да би им Светозар Маровић помогао за тај новац.

Коштуница је изјавио да Србија нема тај новац (ипак, како примјећује аутор Недељника: толико вриједи једна луксузна вила) као и да све држе под контролом Војин Лазаревић и Милан Беко.

Данас нико не може да потврди да ли је Маровићева понуда била лажна. Међутим, како наводи Недељник, њихови саговорници су им рекли да је тада било „врло тешко оперисати у Црној Гори, јер је Београд био избушен људима из блиског Ђукановићевог окружења“.

„Против нас је била држава, црногорска мафија. У полицији су имали своје људе. Једноставно, није било времена да се реагује“, казао је један од саговорника.

Куповина гласова грађана Црне Горе у Србији више није тајна

Полицијски извјештај наводи да су након претреса стана Хрвоја Барјактаревића, који се бавио фалсификовањем докумената пронађене личне карте, саобраћајне дозволе, дакле идентификациони документи. Пронађен је такође и печат МУП-а Србије.

Подсјетимо да је Барјактеревић познавао Веселина Мујовића који је био главни за куповину личних карата у Црној Гори, а који је имао задатак да личне карте, које ће му доставити Барјактаревић, донесе у Црну Гору и преда Славољубу Мигу Стијеповићу.

Однос Русије и ЕУ, могући дипломатски пропусти

Однос Русије према ситуацији изгледао је овако: Путин још није имао онолико моћи колико је има данас. Вјеровао је да су Коштуница и поготову Тадић прозападно оријентисани, а да се са Милом Ђукановићем не може преговарати. Ипак, то се показало као ључна грешка Москве, поготово с обзиром на то да је након вјештог Роћена српска дипломатија у Русији оставила његову замјеницу Јелицу Курјак. Александар Симић, некадашњи савјетник премијера Србије и један од важнијих људи у тренуцима раздвајања, оцјењује да је Европска унија тада могла бити савезник заједнице, те да је грешка што се пропустила прилика да се ЕУ јасно изјасни у питању да ли је њен интерес да се процес интаграције у ЕУ почиње дезинтеграцијом.

Противници Државне заједнице имали су пуно право критике због чињенице да ниједна задата обавеза није испоштована. Овоме је у највећој мјери допринио ДПС и план за измјештање институција у Подгорицу. Наиме, било је планирано да се Уставни суд СЦГ измјести у Подгорицу, што су Црногорци упорно избјегавали.

У спровођењу референдума, Црна Гора је искључила све грађане који имају пребивалиште у Србији, да би се на крају дошло до компромисног решења о услову 55% излазности у односу на стандардних 50% – 1 од изашлих бирача. Српски блок је тада најављивао бојкот, а Андрија Мандић и данас је спреман да подсјети како су за бојкот тада имали подршку Хавијера Солане. Резултати избора би се, у том случају прогласили неважећима, увјеравао је Солана. Ипак, Мандић и Српска народна странка нису добили подршку за планирани бојкот.

Предраг Булатовић, тадашњи лидер Социјалистичке народне партије, био је увјерен у очувње заједнице. „Уз помоћ западних земаља, уз помоћ организованог криминала у Црној Гори и региону и прије свега, САД-а, учињено је да се избори покраду (…) На крају је разлика која је одлучила износила 1.400 гласова, а ми смо контролом џакова исто вече само у Подгорици нашли 600 на мање од трећине изборних мјеста, након чега је Франтишек Липка својим тзв. златним гласом прекинуо контролу.“

Коначни резултати референдума (за независност гласало 55% изашлих бирача, односно нешто мало више од уписаних 47%) дају за право оцјени да су заговарачи очувања заједнице направили кључну грешку прихватањем до тада невиђених правила одржавања референдума.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: