Досељавања Срба није било

Пише: Драган Р. Млађеновић

Порфирогенитална историја Срба

Данашња званична историја Срба почива на причи о досељавању некаквих „Словена“ на Хелмско полуострво (турски Балкан) крајем 6. и почетком 7. столећа, где су ови варвари одмах кренули да пљачкају и убијају мирно домаће староседелачко становништво Ромејског царства (у 16. веку на Западу погрешно и злонамерно названог „Византија“).
Званична српска историографија почетак историје Срба рачуна од 626. године Хришћанске епохе, то јест од варварске инвазије Авара, Хуна и тзв. Словена на Цариград, па су ти догађаји наводно условили досељавање ових дивљака на Балкан. Аустро–германски историчари који су после Берлинског конгреса (1878) лансирали теорију о досељавању „Словена“ (мисли се на Србе и Хрвате), позивали су се на крунског и јединог сведока овог досељавања, спис „De administrando imperio” („О управљању царством“), чије се ауторство приписује ромејском цару Константину Седмом Порфирогениту (гр. Ο Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος), који је „у пурпуру рођен“ 910, и владао тада пространим Ромејским царством од 945. до смрти, 959. лета Господњег.
У спису „De administrando imperio” („О управљању царством“) се тврди да су се некакви Словени (све са породицама и стоком) доселили на Хелмско полуострво (или „Балкан“) у време владавине ромејског императора Ираклија (гр. Ο Φλάβιος Ηράκλειος, 575–641, владао од 610. до смрти 641), па је овим одрпаним варварима самодржац из непознатих разлога и побуда благонаклоно и штедро даривао поседе на земљи Ромејског царства!?

Изворни спис цара Порфирогенита из 10. века није сачуван. Приређивач првог штампаног издања (Constantini Porphyrogennetae Imperatoris Opera, Iohannes Meursius collegit, coniunxit, edidit. Ex Officina Elzeviriana Lugdunum Batavorum, Leiden, 1611), био је низоземски класични филолог и антиквар Jan van Meurs (латинизовано Johannes Meursius, 1579–1639). Меурсиус је објавио реконструисани грчки текст, коме је додао свој превод на латински и целој књизи дао латински наслов „De administrando Imperio“, који се од тада усталио у историјској науци.
Стручном и темељном анализом овог чувеног списа које су вршили непоткупљени историчари, археолози, лингвисти, етнолози и други озбиљни научници, утврђено је да је реч о трапавој кривотворини, а да је прави аутор текста највероватније неки недоучени хрватски фратар с почетка 17. столећа. „De administrando Imperio“ врви од фактографских и граматичких грешака; писан је на лошем грчком језику какав се говорио у 16. и 17. веку, што доказује да грчки није био матерњи језик овог неспретног фалсификатора.
И такав какав је, кривотворени спис се допао политикантским квази-историчарима бечко–берлинске школе, јер се уклопио у покрет познат као „Drang nach Osten“ („Продор на исток“), освајање животног простора („Lebensraum“) за аријевску германску расу и ширење – Аустрије на српске земље (Босну и Херцеговину) и Немачке на Пољску и Русију.
Спис „De administrando Imperio“ („О управљању царством“) је, дакле, кривотворина препуна нелогичности и необјашњених ситуација надуваних до мере која одавно намеће одређена питања као и потребу озбиљног преиспитивања.
Послу научног преиспитивања овог важног средњовековног списа посвећено је приступио Драгољуб П. Антић (рођен 1953), неуморни истраживач протоисторије Срба, који је у овој области објавио више од 500 радова и неколико капиталних дела међу којима се истиче „Историја Срба и Руса“ (први део Сардонија–Београд, 2010, други део Сардонија–Београд, 2011)
У изврсној студији „Утврђивање реалне димензије списа Константина VII Порфирогенита `De administrando imperio`“ (у зборнику „Измишљено досељавање Срба“, треће исправљено и допуњено издање, Ганеша клуб–Београд, 2012) Драгољуб П. Антић данашњој званичној српској историјској науци поставља четрнаест здраворазумских питања:
1. Куда су нестали толики бројни народи са Хелмског полуострва (Балкана) током само неколико векова, и зашто то историјски извори не бележе?
2. Како су Срби успели да мирним путем и без државне организације асимилирају све те народе, да им наметну свој језик, а да то претходно вековима није пошло за руком моћном Риму и Ромејском царству на врхунцу моћи?
3. Како се то становништво тако мирно утопило у Србе, да би потом, после само неколико векова, новонастали „конгломерат“ пружио невиђен отпор турској најезди?
4. Како су ти мирни Срби, толико везани за земљу, нагло „подивљали“, и 626. године се доселили на Балкан (чак два пута у истој години мењали станиште), па опет постали мирно пољопривредно становништво?
5. Зашто Срби, ако су већ били тако моћни да готово тренутно завладају Балканом и асимилирају староседеоце, нису током наредних пет векова осећали потребу за озбиљном државном организацијом?
6. Како је могуће тумачити велику распрострањеност словенских језика и њихову велику сродност, ако се истовремено инсистира на томе да се ради о младим језицима насталим у смеси словенизираних народа (чему је претходила експанзија невероватно бројног народа из невероватно малог мочварног подручја „иза Карпата“)?
7. Како је могуће да су све те „словенизације“ ишле по истом рецепту и на истом етничком супстрату, јер су добијени веома слични резултати на огромним просторима на које су се словенски народи раселили – како се изричито инсистира од стране важећих историјских теорија?
8. Како су могли неписмени Словени (новодошли на Балкан) да науче свом језику писмене и цивилизоване староседеоце?
9. Како су то Ћирило и Методије на волшебан начин измислили потпуно ново писмо и за фантастично кратко време покрстили и описменили све Словене (по званичној историји тада већ распрострањене по огромном простору), да би после само двадесетак година његови ученици са истом ефикасношћу заменили новоуведено писмо још новијим писмом?
10. Како то да ти исти Словени нису створили мноштво нових писама, мноштво верских секти, и како то да су (тако толерантни према новим утицајима) пружили вишевековни отпор германизацији и исламизацији?
11. Откуд, у тако аморфном народу, толико старих корена у језику, обичајима и обичајном праву – а све слично језику, обичајима и обичајном праву у индијским Ведама?
12. Откуд невероватно много келтских речи у српском језику, ако Срби и Келти никад нису живели у додиру и ако нису потекли од истог народа?
13. Откуда толико много појмова везаних за српско име у многим језицима, при чему по правилу ти појмови упућују на сродство, светлост, слободу, оштрину – увек на нешто узвишено?
14. Како су староседеоци Хелмског полуострва (Балкана) више од двеста година пружали отпор Римској империји, без икаквих утврђених градова, а та иста империја је потом, са свим тим градовима поклекла пред неорганизованим, неписменим и слабо наоружаним хордама некаквих варвара?
Речито ћутање
Нажалост, историју свуда, па и код нас, пишу „лиценцирани“ моћници уклопљени у систем усмереног академског образовања (Немци их називају фах–идиотима). Тај систем подразумева стицање научних титула, финансирање научног рада и истраживања и објављивање научних дела која, по правилу, не чита нико осим ментора и рецензената по службеној дужности (или за хонорар). Због тога сви они овако постављена питања „нелиценцираних“, али озбиљних и посвећених истраживача историјске истине као што је Драгољуб П. Антић, сматрају готово непристојним, одговарајући на њих равнодушним игнорисањем, то јест – РЕЧИТИМ ЋУТАЊЕМ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: