Насловна Издвојено Дописник из пакла

Дописник из пакла

2
ПОДИЈЕЛИ

Данас сам имао големе среће! – захвалих својој срећној звијезди, и уз дубок наклон са врха ципеле хитнух у празан простор грумуљицу блата, у пролазу се огледајући у излогу, са све одрпаном капом и широким панталонама које сам око струкао везао канапчићем којег опарах са вреће за кромпире…

Иха-ха, како сам далеко иза града на ђубришту имао добар улов, скупио пет дугмића, деветнаест неискориштених игли, па сам унутрашњи џеп од старог, зимског капута, окрпио код гатаре Ђине. Хтјела је и овог пута да ми гледа у длан, јер су јој Цигани украли куглу (да ми, како рекох, гледа у ону посјекотину коју сам зарадио као радник на градилишту), на шта је послах дођавола! А није да та проклета гатара не зна завирити за она-тамо-она-врата.

Какогод – мислио сам као сваки намћор посађен на погрешну мотку: ја сам градска дангуба, што о свој трошак пјева за грош или два или криглу млаког пива! Било би боље да ми у скорије вратите моју круну!

Испод степеница појурих матору пацовчину, од зид ударих врхом кишобрана, отвореним дланом пљеснух посред барице испод олука, и тријумфалним тоном запјевах: Мртви су прозори/И под њима/Репови праисторијске влаге/У ћумезу мачке се коте/Виско под плавим небом/Плове облаци/Добре вијести/Што Анђели их проносе/

(Закрих се за један ћошак и набрзину на папирић написах изречене стихове. У нападу радости, отјерах пса што је спавао под аутомобилом. – Моје побједе почињу!)

На почетку Рузвелтове улице сретох Џозеф Коенела.

У новој музичкој кутији положио сам конац, мишији реп, ружин трн, аутобуску карту линија 2. Авенија 51. – рече грубим гласом.

О! – повиках ширећи руке – Џозеф, у томе се крије читав скелет Њујорка!

Да, имам ту и једну кутију таблета, пертлу, луткину главу, смотуљак вате, дио кљуна препарираног врапца, оперску перику, пластични бисер… – настави са набрајањем припаљујући покислу цигарету.

Јеси ли можда, ту негдје у скорије вријеме сретао Леонид Шејку, остао ми је дужан један стари транзистор? – упитах.

Нисам, али сам читао пјесму Новице Тадића коју му је посветио. Сврака га чека на вечери; погурена, скаче по прљавој судопери, са барске столице на умашћене, празне тањире – рече и додаде да ће ми пјесму дотурити.

Леонид Шејка (цртеж) „Витез“

Размијенили смо још неколике ријечи везане за рад Медиале, и растали се код кафане Кобиља вилица.

Савио сам новине у трубу и парадирао у стилу војсковође или некдашњих славних ослободилаца Београда. Наредих да ми ослободе клупу што гледа на бронзаног коњаника.

(И би тако…)

Сједио сам и ослушкивао како хуче поларне звијезде, возови што долазе и одлазе, и посматрао новински лист и кесу упетљану у топлу југовину пуну бактерија.

Мислио сам, на, њу… на сва писма која сам јој писао шетајући поред ријеке, да бих их касније бацао у мутне вирове над којим галебови креште обрушавајући се на сваки отпадак.

Град прераста у велики, пресудни догађај, а сваки од његових синова чини за њега невјероватне ствари.

Ено, ону старицу из мртвих дижу; оног младића траже под мостом; једну дјевојку одвозе радници из предграђа; два се малишана туку за порцулански кликер; јато голубова слеће на кран да поздрави нови дан!…

У предвечерје, и ја одлазим у свој собичак у солитер 4., да све ово објелоданим свијету…

(Слобода за Чађа!)

2 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Sibine,brate,ili sam mnogo popio ili si ti malo skrenuo.
    Kakogod,neki od nas nije čist u glavu.
    Pozdravljam ti jedino ono što si stavio u zagradu.I ponavljam:
    Sloboda za Čađa !

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here