Пише: Александар Апостолски
Кад је Лука Дончић ушао на паркет Београдске арене, срце просечног Србина задрхтало је као да гледа сина јединца који је положио последњи испит на колеџу у Америци, па се вратио кући да код бабе и деде направи журку. Радије би Лука изнајмио шатор негде у Шумадији и позвао дрим тим народњака да му пева што на увце, што на разглас, док би се волови пекли у његову част.
Али где поставити паркет, кошеве и трибине за 20.000 људи на пољу цвећа и ливада, док Никола Јокић, његов баскеташки побратим, свога вранца јаше и стиже лаганим касом као почасна званица. Да се Лука и Никола питају, тако би се одиграла последња припремна утакмица репрезентација Србије и Словеније пред Европско кошаркашко првенство.
Београд је пре неколико дана био кошаркашки центар света, сунце око које се окреће НБА лига, па не чуди да је на Аеродром „Никола Тесла” слетео и Ерик Сполстри тренер Мајамија и одвезао се под специјалном пратњом у Арену.
Ерик је тренер са најдужим стажом у НБА, а то није мала ствар. Мада би и он радије био у неком шатору, питајући се вероватно каква је ово магична област где се рађају такви играчи. Ерик није узалуд зграбио малог Јовића који се већ усталио у Мајамију и за коју годину ће можда постати један од њених господара. Утакмица у Арени је била потпуно небитна, јер Србија има тако моћан тим да би почистила и амерички дрим тим само да ФИБА на париској олимпијади није одредила судије као да су из даље лозе угледне њујоршке породице Гамбино, последњих наследника Коза Ностре који пуцају из сачмаре. Јер, истина је да су играчи из Србије постали федерални шерифи, али када се скупе на гомилу и обуку дрес репрезентације, није им дозвољено да и званично покоре амерички тим снова.
Али никога није било брига за то у Београду, јер два најбоља играча данашњице нашла су се један против другог, мада је изгледало да једва чекају да се утакмица заврши и да Лука, Никола и остали момци заврше негде, у мрклој ноћи, под неонским светлима затворених ноћних клубова. Могао је Лука Дончић да каже да је код куће и не би погрешио, јер се тако осећа. Он је одан Словенији и дресу дежеле, нема шта, заиста је фин дечко, мада је вероватно да је певушио у себи „Боже правде”.
Зашто толико волимо Луку Дончића? То је српски синдром, дубок као Морава у пролеће: препознавање душе, а не докумената.
Зато, кад следећи пут Лука закуца преко неког надменог НБА дива, Србин не скаче само због кошарке. Скаче јер је препознао – оно нешто. И није важно како се презива. А Лука припада нама и он то зна, као што вероватно зна како је промакао нашим скаутима и није заиграо за Србију, па ће увек остати питање шта би се догодило да су Никола Јокић и он заиграли заједно.
И због тога Срби Луку обожавају као да је рођен у Сомбору и крштен у Студеници. Има исконски таленат који се не учи на колеџима, него искључиво по гајбама у Новом Београду, Чачку или Крагујевцу.
Његова игра је разбарушена, генијална, безобразна, често комична, али увек смртоносна за противника. Дрибла као да се налази на кошу испред зграде док баба виче с прозора да не ломи таблу.
Наравно да је поређење са Николом Јокићем неизбежно. Срби воле да пореде. Тита са краљем, Слобу са Ђинђићем, Јокића с Дончићем, Чолу ни са ким.
Јокић је сто одсто наш. А Лука? Као да је сто одсто наш. Само на време није средио папире! Али за разлику од Дончића, који на терену глуми холивудског шоумена с балканским рефлексима, Јокић игра као да носи гумене опанке и размишља о томе да ли му је остало зоби за коње. Његова генијалност је тиха, лења, скоро досадна у својој неизбежности. Јокић је кошаркашки Достојевски: слојевит, дубок, помало депресиван, али увек тачан.
Дончић се, с друге стране, понаша као да су га опсели Марадона и Мока Славнић. Он зна да публика гледа и тражи спектакл. Зато је код њега сваки меч кабаре. И Дончић и Јокић су таленти с маргине, који долази без система, али с нечим што ни НАТО ни НБА не могу да објасне. Стигли су са талентом и инстинктом којим су срушили све познате теорије о кошарци.
Они су разиграни, својеглави и толико несавршени, са пивским стомацима, да се мозгови НБА чуде како уопште могу да претрче од коша до коша. Мада се Лука, од када је стигао Лејкерсе, поприлично стесао. Да нису забранили пекаре у „Граду Анђела”? И управо су у тој несавршености, обојица савршени за нас. Јер дочекали смо да нас не побеђују мишићави црни џинови које смо давно гледали на ВХС касетама. Збогом, добри мој Карле Мелоуне!
У тој љубави Срба према Луки Дончићу има и нешто више од кошарке и талента. Има оног неизреченог, а дубоко уклетог, типично српског: „А могао је да игра за Србију.” И та коб, та неостварена комбинација Јокић-Дончић, јесте оно што Срби препознају као судбу клету. Имамо све. Само нам фали још један папир, још једна одлука, још једно чудо.
Може ли се догодити? Јер ако је НБА лига чудо модерног доба, додуше застарело, онда су Никола Јокић и Лука Дончић најчудеснији од свих чуда. Замислимо их заједно, у истом тиму. А где друго, него у дресу Лејкерса, са Леброном Џејмсом као трешњом на врху тог српско-америчког кроасана.
Звучи као бајка из продукције браће Грим и Нетфликса, али ни НБА више није што је некад била. У ери када Дурант, Ирвинг и Харден пакују кофере на сваких шест месеци као наши гастарбајтери из Минхена, зашто би било немогуће спојити балкански тандем тамо где је све могуће?
Никола Јокић је своје урадио. Доказао је да може ујутру да измузе краву, а увече Голден Стејт. Да ли је Денвер постао тесан за Николу, као последње дугме на кошуљи за свињокољ.
А Лука? Он је кошаркашки анархиста. Колико пута је носио Далас на леђима и ишао против ветра, система, менаџмента, повреда и сумњи? Али и њему је понестало времена и простора. Калифорнија је велика, а Дончић воли велико и зато је отишао тамо. Једноставно је изуо каубојке и ставио наочаре за сунце.
И сад долазимо до трећег лика из ове бајке. Зове се Леброн Џејмс. Човек који више не мора да се доказује, али и даље не зна да стане. Његов его није уморан, само му треба нови мотив. Шта може бити већи изазов од тога да га, на заласку каријере, два балканска чудака доведу до још једне титуле? Визија је јасна: Леброн као ментор, Јокић као креативни центар свемира, Дончић као деструктивна сила са лоптом, а сви у дресу који је некада носио Коби Брајант!
Можда је ово бајка. Али шта фали бајкама у овом лудом свету? А и хајде да будемо искрени, заслужили смо. После свих ратова, санкција, ријалити програма, евровизијских траума, унутрашњих политичких сукоба, није ли време да и Срби добију свој холивудски срећан крај? Са Јокићем који мљацка бурек у ложи Пол Гасола, Дончићем који му краде пола тепсије и Леброном који је унајмио логопеда да га научи да правилно изговара најтајанственију српску реч: „Бре!”
Та реч је кључ. То је та варница због које замишљамо сцену где Леброн, Јокић и Дончић седе у свлачионици Лејкерса, а Лука пушта „Завела ме светла великога града” док Леброн покушава да разуме текст. Не можеш, Џејмсе, јер онда мораш да се спустиш до српског шатора, да се напијеш ко летва, да се треснеш флашом пива у главу, док ти браћа Цигани трубама буше бубне опне. А ти се питаш шта ми је све ово требало. Зато никада неће разумети речи, али видеће у очима својих саиграча шта значе понос, инат и туга. А то је оно што Леброн поштује више од било какве статистике.
НБА би експлодирала. Лос Анђелес би постао Сомбор на Пацифику. На трибинама Џек Николсон и Леонардо Дикаприо чекају Нолета да им донесе пиво у боци из које пије сок од бруснице. У позадини се чује неки ди-џеј који миксује Синана Сакића са љутим реперима.
Да, све је то још теорија. Можда и пуста жеља. Бајка свакако. Али вреди много милијарди долара. А господари НБА гледају број нула, а не слушају приче о промашеним илузијама. Зато, ако свет већ треба да види како изгледа кошаркашки рај, нека га гледа са тројицом у главним улогама: краљем пред абдикацијом, коњаником и народњаком. И сви заједно, у дресу Лејкерса, произведеном у Србији.
Са неба ће их гледати велики црни брат Коби Брајант!
Политика
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bravo 👏