Доналд Трамп против елита – коначни обрачун?

Пише: Роберт Мери

Контроверзе и турбуленција који прате Доналда Трампа где год крене ће по свему судећи постати још већи у 2019. години. Председник и читава нација плове ка олујним водама и на домаћем и на међународном плану. Са својим провокативним ставовима и иновативним питањима и позицијама, њујоршки милијардер је створио нову линију раздвајања у политици: ону између националних елита естаблишмента – углавном концентрисаних на обалама – и средњих и радничких класа концентрисаних у унутрашњости.

Елите су претежно глобалистички настројене и презиру амерички национализам, као и строгу контролу граница која иде уз њега. Они фаворизују слободну трговину, мултилатералне споразуме и институције, а дефиницију Америке своде на њен државни кредо, који посматрају као универзалан и примењив на све људе свуда. Отуда извиру њихови спољнополитички погледи.

Практично све ово је одбачено од стране Трампових бирача, националиста који безбедност граница виде као круцијално државно питање, који сматрају да је слободна трговина девастирала индустријску Америку, који верују да америчку крв треба проливати само за виталне националне интересе и који дубоко поштују традиционалну културну дефиницију Америке.

Трамп је нанео разорни пораз елитама када је освојио председнички мандат 2016.Сада елите узвраћају ударац, а Трамп је у дефанзиви. Штавише, непоправљиво нестабилни светски систем би могао озбиљно почети да се растаче, стварајући велике изазове за Америку и њеног председника. У наставку нудимо преглед најизвеснијих развоја ситуација у неколицини области које су од значаја за председника и државу.

Истраге против Трампа

То што су демократе освојиле Представнички дом значи да ће Трамп бити подвргнут мноштву конгресних истрага. Председник Правосудног комитета, републиканац Џери Недлер, ухватиће се за разноврсне Трампове потезе – вероватно везане за саслушања у вези са импичментом – који се третирају као ометање истраге о руском мешању. Републиканац Ричард Нил из Комитета за начине и средства ће копати по пореској историји председника. Елајџа Камингс из Надзорног комитета ће испитивати било који наводни скандал. А републиканац Адам Шиф из Обавештајног комитета ће јурити за детаљима о руској причи.

„Биће паклено“, написао је Карл Роув. Трамп ће бити везан, као Гуливер међу Лилипутанцима, кроз мноштво захтева за сведочења и предају докумената. За једног председника биће политички хендикепирајуће да се рве са јавним оптужбама за сопствена и недела администрације, без обзира на коначне чињенице и њихов значај. Биће готово немогуће за председника да избегне осипање подршке, а то осипање би – у зависности од онога што буде откривено – могло да постане и позамашно.

У свему томе постоји и опасност за републику. Вилијам Бар – Трампов кандидат за државног тужиоца – је упозорио против криминализовања председничких потеза који спадају у домен уставних овлашћења председника. Он је написао: „Уколико истрага (Министарства правде, прим. аут обори демократски изабраног председника, императив за благостање нашег националног јединства је да се било каква оптужба за кршење закона у потпуности базира на правим, а не спекулативним доказима кривичних дела“. Постоји реална вероватноћа да ће опозиционе демократе у свом походу на Трампа – у којем ће можда ићи и на импичмент – заћи у шипражје високо дискутабилног правног маневрисања, што би поцепало политичко тело нације.

Трампова домаћа агенда

Губитак Представничког дома ће ставити катанац на способност председника да кроз Конгрес прогура било који већи елемент своје законодавне агенде. Како се данашња америчка политика одвија на ивици ножа политичке раздељености, уз баланс моћи који константно прелази са једне на другу страну, Трамп неће бити у стању да од бирачког тела сакупи било какву политичку снагу за притисак којим би натерао опозиционе демократе на кооперативност. Роналд Реган је то могао почетком 1980-их поводом фискалних питања јер је иза себе имао убедљив мандат америчког народа. Трамп нема толику подршку.

Он би могао да примени тактику председника Барака Обаме. Када су непријатељски оријентисани конгресни републиканци осујетили његов план, Обама је изјавио да ће своју политику промена водити кроз извршна овлашћења. „Имам пенкало и имам телефон“, рекао је и издао веома контроверзне извршне наредбе о контроли оружја, имиграцији, климатским променама, минималним платама и другим питањима. Али такви извршни кораци често намећу тешке уставне дилеме (што се за време Обаме догодило у пар наврата) које својом контроверзношћу каљају председнички углед. Осим тога, бирачи ретко такве кораке виде као велика достигнућа. Они нису нарочито дуготрајни и подложни су ревизији следећег председника (што је Трамп и учинио са већином Обамине легислативе).

Још један фактор је и сам Трампов политички темперамент. Он се у победама недолично буса у прса, док у недаћама постаје зловољан и расејан. На тај начин доприноси сопственим потешкоћама. Како је Волстрит џорнал недавно написао: „демократе су наоштрене да гоне председника од првог до последњег дана (у Представничком дому, прим. прев), а надају се да ће им председник помоћи самоповређујућим јавним испадима“. Чланак додаје да ће чак и мале победе захтевати од председника да „уједини републиканце иза себе и наступа дисциплиновано и конзистентно“. Закључак аутора је да ће то бити „немогуће за господина Трампа“.

Економија

Трампов груби темперамент можда је био један од фактора због којих су Федералне резерве донеле одлуку да наставе са подизањем каматних стопа најмање два пута у наредној години. Можда је то мудра политика, али финансијска тржишта изгледа не деле то мишљење.

Како Волстрит џорнал наводи, тржишта су, одговарајући на безбрижан опис тренутних економских услова који је понудио председник Федералних резерви Џером Пауел „завриштала да Федералне резерве не обраћају пажњу на тренутне сигнале финансијске затегнутости која би у 2019. могла да се претвори у праву економску невољу“.

Над овом драмом лебди питање: до ког обима су Федералне резерве мотивисане политичком потребом да се одупру притиску бројних нервозних твитова Доналда Трампа у којима од Феда захтева од да „спусти лопту“? То не можемо да знамо, али познајући људску природу, као и значај имиџа у политици, можемо да наслутимо одговор.

За то време актуелна тржишна волатилност покушава нешто да нам поручи – нпр. да инвеститори виде читаву шуму црвених заставица које ничу из читавог низа разлога. Ти разлози укључују стопу инфлације која је упорно испод два одсто прижељкиваних од стране Федералних резерви, изражено успоравање светског економског раста, процене о паду америчког раста у следећој години (након што је ове године уместо предвиђених три достигао 3,5 одсто), као и саму Трампову агресивну трговинску политику срачунату на постизање „трговинског реципроцитета“. Уколико свему томе додамо намеру Федералних резерви да подигну каматне стопе још више и да наставе са тренутним темпом билансне редукције (познате и као „квантитативно затезање“, што је процес супротан фамозном „квантитативном олакшавању“ које је отпочело на врхунцу прошле економске кризе), постаје јасно да расту шансе да ће следеће године бити економских потешкоћа.

Нема много тога што Трамп може да учини тим поводом. Може се рећи да су његова смањивања пореза 2017. и регулаторне олакшице значајно допринели овогодишњем робусном економском расту, који ће изгледа дебело превазићи било шта што смо видели током претходне деценије. Али било какво Трампово настојање да стимулише економију кроз неку конгресну акцију ће по свему судећи проћи кроз дробилицу демократске опозиције. Можда ће се светска економска ситуација средити сама од себе, што би имало лековите резултате за амерички раст и Трампово политичко држање. А можда и неће.

Спољна политика

Тренутна ситуација у свету је инхерентно нестабилна. Америчке тензије са три велике силе – Кином, Русијом и Ираном – су дошле до тачке усијања. Севернокорејска нуклеарна претња се наставља, а шансе за било какво споразумно решење остају танке. Европска политичка стабилност је на издисају, а растући националистички сентимент прети да убризга хаос у пројекат ЕУ. Геополитичке ватре Блиског истока настављају да горе, нарочито у Сирији, Јемену и Либији, док Саудијска Арабија као да све више губи контролу.

Немогуће је предвидети како ће Трамп да реагује на било шта од овога. У предизборној кампањи је наступао као „реалиста“, уз презир према блискоисточним ратовима претходника. Али сада његова ратоборност према Ирану увећава могућности за улазак САД у нови блискоисточни рат. Он је рекао да жели да оконча ангажман у Авганистану али је подлегао војним и обавештајним званичницима који су захтевали још трупа. Рекао је да жели боље односе САД са Русијом, али је предузео кораке који су увећали тензије између две земље (чак и без инхибиције фактора званог „Русијагејт“), као што су слање офанзивног наоружања Украјини и јачање антируских санкција.

Али Трампова одлука да повуче око две хиљаде америчких војника из Сирије и наговештаји великог повлачења трупа из Авганистана би могли да сигнализују нови модел размишљања америчког председника. Делује као да је ове потезе председник практично повукао сасвим сам, и то пред лицем озбиљног отпора свих својих помоћника. У случају повлачења из Сирије, изгледа да је неколицина процена била од одлучујућег значаја – то да су наши односи са Турском важнији од нашег савезништва са курдским борцима у источној Сирији (које Турска посматра као терористе); то да амерички народ нема ентузијазма за сузбијање иранског авантуризма у региону уколико би то довело до војне ескалације; то да Турска као балансирајући актер може сасвим добро да одради посао; и то да америчке трупе нису потребне за неутрализацију последњих остатака џихадиста ИСИС-а, пошто тај посао могу да обаве руска и сиријска војска. Био је то моменат откровења за председника чији инстинкти припадају табору реалиста, али који је досадашњим одлукама углавном сузбијао те инстинкте.

Година 2019. биће препуна историјских тренутака. Питања је прегршт. Хоће ли Трампа згромити острашћена опозиција, потпомогнута његовим сопственим ограничењима и темпераментом? Може ли он пронаћи начин да преживи тај јуриш, можда чак и да оснажи своје политичке позиције пред ужареном опозицијом? Хоће ли глобална дешавања довести до рушења статуса кво и покретања нове ере нестабилности? Хоће ли се Америка кроз предстојеће олује провући релативно мирно, или ће оне уздрмати земљу, делећи је још озбиљније него што је данас подељена?

Роберт В. Мери је дугогодишњи вашингтонски новинар и публициста, бивши уредник листова Американ конзерватив и Нешнел интерест. Његова најновија књига је „Председник Мекинли: Архитекта америчког века“

Превео Војислав Гавриловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: