ИН4С

ИН4С портал

Доналд Трамп и америчко православље: Шта да (не) очекујемо?

1 min read

о. Дарко Р. Ђого

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Православље је изашло из анонимности и то управо као алтернатива свеопштем лудилу растакања јеванђељске поруке у друштву безидентитетског спектакла. Оно не само да „придобија вјернике“ – оно постаје културолошка алтернатива моралном нихилизму постмодерног псеудо-хришћанства

Православље у Америци излази из вијека друштвене невидљивости са којом се све до скора суочавало.

Још те 2013. године, на крају нашег тромјесечног спутовања по САД, имали смо прилику да домаћинима, одсједку за религијске студије Универзитета у Калифорнији (Санта Барбара), поставимо питања и примједбе. Једна ствар је упадала у очи: Православној Цркви у Сједињеним Државама посвећено је било свега 13 страница изврсног уџбеника наше професорице Кетрин Албаниз „Америка: религија и религије“, али осим ње Православље није спомињао баш нико.

И у плану обиласка америчког религијског пејзажа било је планирано да се обиђе само хеленска православна цркве Свете Варваре у самој Санта Барбари, док се у сваком друго, граду обилазило неколико будистичких манастира, синагога, џамија и читав дијапазон протестантских заједница, па чак и мјеста окупљања Сикâ док смо читавих седам дана провели у Солт Лејк Ситију, упознавајући мормонизам (православна црква Свете Тројице била је преко улице у којој се налазио наш хотел али осим нас православних постдоктораната, нико други није зашао тамо).

„Зашто Православље није актуелно у америчком јавном животу?“, питао сам професорицу Албаниз.

„Зато што је невидљиво. Нико практично не зна да постојите. Не постоји специфичан проблем у односу америчког друштва и Православља. Нисте били изазов за протестантску свијест попут католика када су долазили или Јевреја. Немате ни политичку актуелност ислама. Просто: ту сте, али то нико не примјећује.“

Тај одговор је био сажето и савршено тачно виђење стручњака за однос америчког друштва и религијске динамике.

У међувремену се ствар значајно промијенила, најприје у правцу демографске и идејне видљивости Православља. Штавише, један скорашњи чланак у Њу Јорк Посту „Младићи напуштају традиционалне цркве да би приступили ‘мужевној’ Православној Цркви“ одлично показује тренутак у коме се Православље налази у америчкој друштвеној динамици: „традиционално“ у наслову не означава оно „предањско“ у црквнемом смислу (јер би онда Православна Црква свакако била „најтрадиционалнија“) већ „оно на шта су се Американци до сада навикли“, док означавање наше Цркве као „мужевне“ (маскулине) у подразумијеваној конотацији воукизма представља једну од најтежих оптужби.

„Патријархална мужевност“ представља „само зло“, „извор свеколиког насиља“, „коријен друштва неједнакости“ према теоретичарима (оба пола) „трећег таласа феминизма“ који се, засад, разбио о стијену америчког друштвеног консензуса који није дозволио да се то лудило настави.

Укратко: Православље је изашло из анонимности и то управо као алтернатива свеопштем лудилу растакања јеванђељске поруке у друштву безидентитетског спектакла. Оно не само да „придобија вјернике“ – оно постаје културолошка алтернатива моралном нихилизму постмодерног псеудо-хришћанства.

Историја Православља на сјеверноамеричком континенту обично се започиње руским мисијама у Калифорнији, на Аљасци и на Алеутским острвима – плодови мисије Св. Германа и данас су живе алеутске православне заједнице. Ипак, у правом смислу Свјетлост Цркве од Истока засијала је америчкој нацији у тренутку досељавања бројних православних дијаспора – српске, руске, бугарске, русинске, арапске, хеленске…

© Tanjug/AP/Kenny Holston

Свака помјесна црква слала је за својим исељеницима и своју црквену јерархију, па се у Новом свијету појавила необична ситуација тзв. „преклапања јерархија“, тј. постојања неколико православних Цркава на истом простору. Но како су људи увијек осјетљиви на своје језичке, културне, обичајне и националне традиције, организација свих православних Цркава под кров једне „Америчке Православне Цркве“ није успјела, иако је Московска патријаршија својим епархијама 1970. у САД дала аутокефалију чиме јесте настала „Orthodox Church of America“ (OCA).

Иако се Цариградска патријаршија (или, примјењујући њене критеријуме именовања на њу саму: Црква Турске) дуго залагала за стварање једне, уједињене црквене јерархије у Сјеверном Америци, она је подразумијевала да би такво тијело било непосредно потчињено патријарху у Фанару (а не аутокефална црква). Зато, као и због сопственог поимања о давању аутокефалије, Цариград/Истанбул није признао Православну Цркву Америке као аутокефалну, иако, наравно, каноничност њеног епископата никада није била спорна.

Осим ПЦА и Цркава везаних за дијаспору, за историју америчког Православља нарочито је важан прелазак читавог једног протестантског покрета који је седамдесетих година тражио „исконску Цркву“ и нашао је у оквиру Антиохијске Православне Цркве (до тада доминантно арапске дијаспорске јурисдикције). Некадашњи ревносни протестантски мисионари, жељни Истине, у епоси прије интернета, истраживали су Писма и ране црквене Оце да би видјели који су њихови коријени, гдје је Црква апостола.

И нашли су је у Православној Цркви о чему је остало свједочанство Питера Гилквиста, добре душе и значајног христотражитеља.

Америка се показала за Православље и земљом обећаном и земљом искушења. Природна љубопитљивост америчког духа и жеђ за новим пространствима некако је упућивала богочежњиве душе у Православну Цркву.

Два велика имена америчког Православља – о. Серафим Роуз и о. Александар Шмеман – не би били могући без ове америчке склоности авантури и експерименту. Но иста та склоност давала је нестабилне резултате – погледајте само данашњи интернет и видјећете хиљаде видео-клипова о томе „зашто сам постао православни хришћанин?“, али и понеки о томе зашто је неко напустио Православну Цркву.

Американци данас, нарочито након промјене културне парадигме седамдесетих година ХХ вијека, желе више „духовности него религиозности“, тј. више мистичка искуства просвјетљења и смисла живота него организовану религију. Православље се, са нашом аскетском цртом и мистичком дубином, многима допало, а чињеница да до сада га друштво није препознавало као „традиционалну“, тј. етаблирану цркву, показала се као предност – протестантизам се убрзано разводњава и расипа, док се римокатолицизам у новом свијету, и поред деценија етаблирања, и даље не поима као „хришћанство“ код огромне већине протестаната.

Православље, упркос неким новијим небулозним тврдњама, нема ни предисторију расизма и трговине људима. Оно није ни секташки искључиво ни постмодерно разводњено. Иначе, и саме православне Цркве су од самих почетака препознале амерички патриотизам као својеврстан предуслов њиховог дјеловања. Ријетко ћете наћи негдје у САД православну цркву на којој или у којој не стоји барем једна америчка застава (често поред заставе земље из које је потекла окупљена заједница), а молитве за „власти, војску и морнарицу“ саставни су дио већине православних литургија (да: болна је чињеница да је тако било и 1995. и 1999. године).

Америчко Православље понекад нас троне својом спонтаношћу и наивношћу: ријетко гдје се сусрећу људи толико предани новопронађеном бисеру „древне вјере“, али понекад се и ту нађе типично амерички комплекс „ми знамо и умијемо боље него било ко други“.

Сталешки, етнички, културно разнолико, оно је динамична вјера коју све више Американаца препознаје као свој дом у Христу. Нажалост, политичке подијеле православног свијета чине Цркву паралисаном да своју демографску присутност пренесе у конкретне плодове у америчком политичком животу.

Које су, онда, конкретније посљедице избора Доналда Трампа за новог-старог предсједника САД?

Први и најзначајнији потези предсједника Трампа усмјерени су на прекраћивање диктатуре воукизма у америчком јавном простору – а те одлуке већ имају своје практичне посљедице (и овдје).

На први поглед се чини да би конзервативна унутрашња политика и покрет ка Православљу функционисати у сазвучју, нарочито због тога што Трампова политика спектакуларног конзервативизма неће аутоматски промијенити наглашено воукистичку оријентацију тзв. „mainland chrurches“ (хришћанских заједница које вуку коријене из Европе, попут лутерана, англикана-епископалаца, а које углавном одражавају ставове оних дијелова више и средње америчке класе склоне неолибералној идеологији).

То је већ показала скандалозна проповјед бискупице Меријен Едгар Бади која је у суштини представљала политичко свођење свега онога што је спрега швабовске биополитике и бајденове администрације имала да каже (за сада само) политичком побједнику у рату који није само политички већ и културни, идентитетски, антрополошки.

У таквој ситуацији, рекло би се, сви они који не желе да их представљају бискупица Бади и хиљаде таквих проповједника „јеванђеља“ по неолиберализму и даље ће ићи према Православној Цркви, нарочито имајући у виду да су поруке папе Франциска углавном ближе бискупици Бади него хришћанском виђењу брака, сексуалности, идентитета.

То, између осталог, констатује и конзервативни политички коментатор Стивен Краудер: „ето разлога за пораст Православне Цркве – будући да је Епископална црква неозбиљна (joke)“.

Неолиберални протестантизам, неолиберални римокатолицизам и маркетиншки сасвим препран амерички „јеванђеоске“ протестантизам упућивали су све оне жељне предањског, историјског, стабилног и непоколебљивог хришћанства у крилу Православне Цркве. Без хистерије и панике, али јасни и одлучни у својим порукама, нарочито су за ширење јеванђеља у САД заслужни оци – рођени Американци попут оца Џосаје Тренама (чије су ријечи у документарцу Такера Карлсона „Култ збуњености“ с правом досегле милионске прегледе).

У том смислу нова епоха у културном рату који бијесни у Америци, али се по инерцији преноси и на остатак (западног) свијета, показује одређене знакове опрезног оптимизма, али без заношења о „новом златном добу“ америчког хришћанства.

У еуфорији која прати Трампову инаугурацију и прве потезе, са мање бројним али изузетно проницљивим гласовима опреза (и овдје) често се заборавља да је врхунац америчког религијског интервенционизма на простору древне Русије, тј. савремене Украјине, своје дугорочно штетне резултате остварио управо за вријеме првог Трамповог мандата – уплитање Фанара, експресно прање биографија и „признавање канонског статуса“ неканонским УПЦ КП и УАПЦ, давање „аутокефалије“ новоформираној ПЦУ као песници НАТО Православља – све се то догодило са изузетном брзином од јесени 2018. до јануара 2019. године.

Наравно, нису дугорочне операције америчке обавјештајне заједнице у Украјини ни започеле ни окончане тада, али је чињеница да је такав снажан удар јединству Православне Цркве задат у првом Трамповом мандату довољна да бар покаже домете „савезништва“ које од Трампа и трампизма може да очекује Црква.

Иако су црквене структуре неолибералног НАТО Православља јасно и гласно радиле на обарању Трампа у току америчке друштвене кризе 2020. г, а затим и отворено подржале Камалу Харис, пословнична хеленска прилагодљивост и податност сваком извору Моћи довешће до тога да ће се само неки други епископи, можда нешто конзервативнијих гледишта, приближити новој администрацију, а идеолози који су писали чланке о томе да је „глас за Трампа – глас против васељенске патријаршије“ – отићи ће у други план.

Највјероватније да ће се десити понека кадровска ротација у којој ће идеолози ЛГБТ+ „Православља“ повући у други план, чекајући неки свој нови тренутак.

Можда најзначајнија порука коју Трампов политички повратак може да нам пружи јесте она о потреби да сачувамо једну способност коју су свети Оци сматрали најважнијом у духовном али и цјелокупном животу хришћана. То је способност расуђивања, сагледавања ствари не на њиховој површини, не у нашим афектима и илузијама већ у дубљим перспективама вјечности и времена. Ако тако погледамо нову епоху, можемо да се обрадујемо чињеници да свеопште лудило воукизма и даље није успјело да обмане масе чак ни на Колективном западу.

То је добра вијест. Од ње, међутим, нико у православном свијету, од Владивостока до Бање Луке, не треба да очекује више.

Уосталом, остаје и даље питање Даниле Багранова: в чем сила, брат? И ми, и они, морамо га одговорити за себе. Ако је наш одговор „в правде“, онда долазак Трампа неће изазвати ни еуфорију, ни илузију.

Неће помоћи цару велика сила, неће заштитити јакога велика снага;

Није у коњу уздање да ће помоћи; ако му је и велика снага; неће избавити.

Гле, око је Господње на онима који га се боје, и на онима који чекају милост његову.

Он ће душу њихову избавити од смрти, и прехранити их у гладне године.

Душа се наша узда у Господа; он је помоћ наша и штит наш.

Пс 33,16-20.

Извор: РТ Балкан

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Доналд Трамп и америчко православље: Шта да (не) очекујемо?

  1. SUZA AL 1 SAMO VISE NIJE POTREBNO PREVAGNU NA TASU GOSPODA ISUSA SVE PLANOVE ONIH KOJIM DAO TELO DUH DUSU IZ VODE I PRASINE PRIZVAVSI IH …A ONI ODBACUJU LJUBAVI ROD MIR ISTINU SLOBODU PRAVECI NEPRIJATELJE OD VECITIH NEPROMENJLIVIH KATEGORIJA …TAKO DA NEPRIJATNOST VECITOG BORAVKA U BEZKRAJU VREDNOSTI KOJE MRZELI U VREMENU NAZIVAJU PAKLOM A SVI DRUGACIJI ISTO NAZIVAJU RAJEM …

  2. Poznati američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski vidi glavnu opasnost za Novi svetski poredak u pravoslavlju, dok savetnik u ministarstvu spoljnih poslova SAD, ništa manje poznati S. Hantington, piše da je Rusija i njena pravoslavna civilizacija neprikladna za Novi svetski poredak, i zato ovu civilizaciju treba promeniti

    Pravoslavlje i pravoslavne crkve, posebno Ruska pravoslavna crkva, predstavljaju glavnu prepreku uspostavljanju totalitarne Svetske vlade i Novog svetskog poretka.
    Zato je glavni cilj Novog svetskog poretka uništenje pravoslavlja i ruske državnosti, zajedno sa fizičkim uništenjem pravoslavnih.
    Novi svetski poredak želi da uništi postojeće religije, te da ih spoji u jednu sebi prilagođenu religiju, ističe jerođakon Avelj (Simenov) za portal zaistinu.ru. Ta nova religija klanjaće se satani.
    Sve organizacije koje rade na izgradnji Novog svetskog poretka (Savet za međunarodne odnose SAD, Bilderbeg klub, Trilateralna komisija i druge) čine ljudi koji pripadaju masonskim ložama i promovišu okultizam.
    Istovremeno, samo masonstvo je atribut Svetske vlade.
    Njihova nadnacionalna i nadržavna pozicija je osnova globalizacije.
    Masonstvo određuje ko je „svetska elita“ i ko pripada „izabranom narodu“ u odnosu na ostatak čovečanstva.

    Rasizam, presvučen u svetovnu ideologiju, osnova je Novog svetskog poretka svesnog da mu je glavni neprijatelj pravoslavlje, koje ne prihvata takav poredak.
    Naime, pod plaštom demokratizacije sprovodi se dehristijanizacija sveta, što je najavljeno (i) 1904. godine od strane uglednog francuskog masona Lafera, koji je rekao da su oni (masoni) ne samo antiklerikalci nego su protiv svih dogmi i svih religija.
    Stvarni cilj kome teže je slamanje svih dogmi i svih Crkava.

    PRAVOSLAVNA PREPREKA Poznati američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski vidi glavnu opasnost za Novi svetski poredak u pravoslavlju, dok savetnik u ministarstvu spoljnih poslova SAD, ništa manje poznati S. Hantington, piše da je Rusija i njena pravoslavna civilizacija neprikladna za Novi svetski poredak, i zato ovu civilizaciju treba promeniti.
    Drugim rečima, glavna prepreka uspostavljanju Novog svetskog poretka, koji planira da zajedno sa Svetskom vladom, svetskim ministarstvom policije, svetskim ministarstvom vojske (NATO) svetskim ministarstvom za trgovinu i naravno jednom religijom – okultizmom, predstavlja pravoslavlje i pravoslavne crkve.

    Zašto je to tako?

    Glavni cilj globalizma je promena svesti ljudi, gušenje njihove volje i vere, kako bi se promenama ljudi doveli do mržnje prema Bogu i Istine u Hristu.
    Novi svetski poredak nije ateistički, a ni paganski, već otvoreno antihrišćanski i bogoborački poredak, te kompromisa sa njim nema.
    Svetska vlada predlaže jednu svetsku religiju po masonskom obrascu, a to znači sjedinjenje ne sa Bogom, već sa đavolom, tvrdi jerođakon Avelj (Simenov). Samim tim pravoslavni hrišćanin mora biti protiv takvog poretka i religije.

    Pored ovog razloga, postoji i drugi, a to je cilj koji je sebi postavio okultizam – religija Novog svetskog poretka.
    Glavni cilj okultne elite je kosmopolitizacija ljudi, odnosno ukidanje starog religioznog i nacionalnog identiteta. Novi poredak zaboravlja otadžbinu (stvara se jedinstvena planetarna civilizacija bez podele na države) identitet, pretke, a nameće samo potrebe i potrošnju kao osnovu identiteta.
    U tom poretku o Crkvi hrišćanskoj se i ne govori, ona je prosto institucija koja se mora uništiti, navodi Jerođakon Avelj (Semenov).
    Dalje, globalizacija ili mondijalizam je bogoboračka antihrišćanska ideologija stvorena radi unifikacije čovečanstva i uništavanja (desuverenizacije) država, nacija, veroispovesti i sa jednim centrom iz koga se vlada planetom – sa Svetskom vladom i jednom religijom za celokupno čovečanstvo.

    Treće, glavna karakteristika procesa globalizacije sa bogoslovske tačke jeste što Svetska vlada prisvaja pravo da upravlja narodima i državama (agresija na Jugoslaviju, Irak, Avganistan, Libiju, Siriju…) zanemarujući prava naroda na samoopredeljenje i nezavisnost, te prinudno nameće svoju ideologiju koja lišava ljude prava da ispovedaju vlastitu religiju i da žive po svojim pravilima.
    Dalje, drznuli su se da budu gospodari života i smrti bilo kog čoveka na planeti, te primenjuju totalnu kontrolu ljudi uz pomoć savremene tehnologije.
    Jednom rečju, Svetska vlada prisvaja sebi prava koja pripadaju Bogu.
    Da podsetimo, prvi put posle Drugog svetskog rata pojam „Novi svetski poredak“ izgovorio je 1990. godine tadašnji predsednik SAD Džordž Buš.

    O „neprilagođenosti“ pravoslavlja Novom svetskom poretku govori i docent Olga Četverikova sa moskovskog Univerziteta „Lomonosov“, za portal odnako.org. Četverikova smatra da je pravoslavlje prirodna i verovatno poslednja prepreka na putu stvaranja globalnog religioznog tržišta.
    Naime, ako čovek pripada nekoj tradicionalnoj religiji, to znači da pripada nekom višem transcendentalnom idealu, Istini. Religija zadaje pravce razvoja i traži od čoveka da postojano radi na sebi kako bi se približio večnoj Istini. Kao i svaki rad, i ovaj traži dosta hrabrosti, discipline i zdrav pogled na život, a to je sve što savremeni svet odbacuje jer je našao uporište kod egoista. Ukoliko su sve religije istinite, onda Istine nema ni u jednoj.
    Sve se može svesti na pitanje estetike, koji su obredi lakši i prihvatljiviji za prosečnog čoveka, te koja religija nudi više raja i više devica. Pri tome je samo važno da sve religije prihvataju liberalno-demokratske vrednosti zapadnog sveta kao opšteljudske. Ruski patrijarh Kiril je 22. decembra 2013. godine, kako prenosi portal fakti.rs, istakao da narod koji je sačuvao veru ima kriterijum istine. „Hrišćanin je naoružan silom koje su drugi ljudi lišeni. Nije dovoljno imati samo zdrav smisao, dobru logiku i poznavanje istorije. Treba u srcu osećati šta je istina, a šta laž.“

    DUHOVNOST NOVCA Jedan od poznatijih zagovornika Novog svetskog poretka, član Bilderberg kluba i bivši savetnik francuskog predsednika Miterana, Žak Atali, napisao je programsku knjigu „Linija horizonta“ u kojoj ističe da je sada „era novca“, koji je postao univerzalna vrednost, čak i duhovna vrednost.
    Na tom osnovu se uspostavlja jedan svet zasnovan na principima geoekonomije.
    Za geoekonomiju nije važno gde koji narod živi, kakva je njegova istorija i kultura, religija i tradicija.
    Sve se svodi na to gde su svetski centri berzi, gde se nalaze rudnici dragocenosti, informativni centri i velika preduzeća.
    Geoekonomija ocenjuje političku realnost sa aspekta postojanja Svetske vlade i Novog svetskog poretka. Prema Ataliju, Novi svetski poredak mora postati univerzalnim na početku trećeg milenijuma, tj. u naše vreme.
    Atali otkriva da postoje tri nova uspostavljanja Novog svetskog poretka i govori o tri lika tog poretka: o sakralnom svetskom poretku, o svetskom poretku moći i o svetskom poretku novca. Novi svetski poredak znači i nasilno potčinjavanje država i naroda sa ciljem uspostavljanja diktature „izabrane“ elite nad čovečanstvom.

    Ovome se suprotstavljaju samo pravoslavne crkve, posebno Ruska pravoslavna crkva.

    Suština Novog svetskog poretka je opredeljena 1970-ih godina od strane Rimskog kluba u članku pod nazivom „Granice rasta“.
    U članku se ističe da na planeti nema dovoljno resursa za sve ljude, te da bi Zapad zadržao dominaciju, treba primitivizovati ostatak planete, odnosno onemogućiti njegov razvoj i napredak.
    Jedno od sredstava za primitivizaciju nezapadnog sveta je radikalni islam, kao protivnik zapadnog načina života i zapadne kulture i nauke. Ukoliko pogledate šta se dogodilo u Libiji, šta se događalo u Siriji, Avganistanu, na Kosmetu, u Bosni i Hercegovini, kuda vode „Muslimanska braća“ (koje podržava Zapad) u Egiptu, jasno se vidi aktiviranje radikalnog islama, koji uvodi predmoderne društvene odnose.
    Upravo je radikalni islam sredstvo Zapada za primitivizaciju istočnog, ali i samog islamskog sveta.

    Docentkinja na Univerzitetu „Lomonosov“ Olga Četverikova u Svetskoj vladi i Novom svetskom poretku vidi i okultizam, zapravo, navodi da ceo projekat ima okultne korene.
    Glavni uspeh Svetske vlade u naše vreme je pojava psihološke spremnosti ljudi da prihvate Novi svetski poredak kao „jedino mogući i bezalternativni put razvoja“. No, taj put predstavlja i rušenje nacionalnih država, primenu nepravnih formi kontrole ljudi, veliko umanjenje broja stanovnika na planeti, što znači da racionalni i normalno misleći čovek to ne može prihvatiti.
    Još manje ovaj poredak može da prihvati hrišćanin.

    Treće preuređenje sveta
    Naučni saradnik Instituta za istočne studije Fasih Baderhan za portal Pravoslavie.ru govori o stvaranju Novog svetskog poretka ili preuređenju sveta, kao o „trećem preuređenju sveta“.
    Prvo preuređenje je završeno sa padom Osmanske imperije, drugo sa padom SSSR-a, a simbol tog pada je rušenje Berlinskog zida.
    Treće preuređenje je započeto sa tzv. Arapskim prolećem.

    Rokfelerova nada
    Dejvid Rokfeler je još 1994. godine izjavio: „Mi se nalazimo na pragu globalnih promena.
    Sve čemu smo se nadali nalazi se u svetskoj krizi, posle koje će narod prihvatiti Novi svetski poredak“, stoji na portalu ruskih pisaca rospisatel.ru.

    Tržište religije
    Direktor Instituta kulture, religije i međunarodnih odnosa Bostonskog univerziteta, profesor sociologije i teologije Piter Berger u članku „Religiozni pluralizam i pluralistički vek“, objavljenom na američkom portalu project-syndicate.org, piše: „Pluralizam od Crkve zahteva da postoje struje, pravci.
    Struje imaju sve odlike Crkve i kada se rodi dete, ono je dužno da se dobrovoljno sjedini, ali se vaspitava da postoje i druge struje u veri i da su one legitimne. Institucionalno to znači da religije ne mogu da računaju na postojanje tradicionalnih vernika.
    Privlačenje ljudi nekoj veri se odvija na religioznom tržištu.

    Protestanti i rimokatolici su se ovome prilagodili, ali ne i pravoslavni.

    Posebno je teško bilo prihvatanje ovakve prakse kod rimokatolika, ali su kasnije ipak stvorili teološku bazu u različitim deklaracijama o slobodi religija, počevši od Drugog vatikanskog koncila. Prihvatanje tržišne ekonomije kod rimokatolika je išlo teže, ali i to se dogodilo sa enciklikom pape Jovana Pavla II Centesimus Annus.“ —– Pecat co rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy