Дон Луковић: Црногорци су обновили српску славу оружја

Деценијама прећуткивани говор римокатоличког свештеника народним посланицима откривен захваљујући публицисти Јовану Маркушу.

Није јерес с времена на време позвати се на прошлост ако она казује истину и сведочи чињеницама о појединим дешавањима кроз историју једног народа, односно државе као што је случај са Црном Гором. Једно тако „штиво” већ деценијама чами под теретом прашине и мемле у библиотеци Скупштине Црне Горе, највероватније због тога што је поодавно проглашено политички неподобним.

Реч је о деценијама прећуткиваном говору римокатоличког свештеника дон Ника Луковића који је изговорио у Скупштини Народне Републике Црне Горе 1946. године, а у наше руке стигао је захваљујући истраживачу и публицисти Јовану Маркушу са Цетиња.

„Другови и другарице, када су се косовски орлови угнездили у овим славним кршевима, засадили су на Ловћену, црногорском Парнасу, светом брду свих унакрст Словена, српски барјак, симбол јунаштва, витештва и слободе, где је пет векова слободно лепршао, ничим неокаљан, док су непријатељи нашега народа, почевши од азијатског душманина до фашистичког завојевача наших дана ’о те крши зуб свој заман кршили’, да га отму и растргају. Али поносни Црногорац као да је из Ловћена израстао, стоји својим гранитним ногама непомичан на крвавој стражи, чувајући слободу и светле идеале српства и јужног словенства, док је свукуд унаоколо ’племе наше сном мртвијем спало’”, рекао је на почетку беседе Луковић.

Они који од осамостаљења Црне Горе инсталирају монтенегринство као нови етнос, односно верску, језичку, духовну и уопште културну посебност, све што је протеклих векова написано, и уграђено у темеље Његошеве Црне Горе, намерно кривотворе и публикују чак и у уџбеницима за основне школе.

Није јасно шта то у следећим речима римокатоличког свештеника није лепо по Црногорце, овдашње Монтенегрине: „Црногорци су најмањи али највитешкији народ на словенском југу, а можда и у целом словенству. Ниједан народ на Балкану није се тако упорно, непрекидно и дуготрајно борио за слободу као црногорски народ, најчистија етничка група међу Србима. Црногорци су се борили за свој опстанак, не само против вањских непријатеља, него и против домаћих издајника, од историјске Бадње вечери 1702. до минулог отаџбинског рата, који је пронео славу црногорском народу по свему свету, када је требало да се бори под најтежим условима, не против двоструког, него троструког непријатеља: италијанских фашиста, немачких нациста и њихових помагача, домаћих издајника.”

Оно због чега је и говор дон Ника Луковића остао прећутан и никада није било где цитиран средином прошлог и почетком овог века вероватно лежи у његовим следећим речима:

„Црногорци су донели са Косова не само барјак слободе, него су и обновили српску средњовековну славу оружја у својим легендарним јунацима. Оживели су Краљевића Марка кроз Баја Пивљанина и Вука Мандушића, Милоша Обилића кроз Никца од Ровина, Новицу Церовића и Марка Миљанова, кроз Анђелију Косарић и друге црногорске јунакиње створили су нам нову Јудиту и нове амазонке”, говорио је дон Луковић. „А ко би набројио црногорске жене и девојке које су напајале рањене јунаке и видале им ране на свим бојним пољима, од 15. века до Скадра и бојишта у Народноослободилачком рату, као нове Косовке девојке? Кроз Крусе, Царев Лаз, Грахово. Фундину, Вучји До и Скадар осветили су Косово. Обновили су Термопиле кроз Вртијељку, а Маратонско поље кроз Граховац. Црногорци су препречили пут Наполеоновој војсци крај Суторине, када је покушала да заузме Боку, њихово Приморје, украс Црне Горе…”

Народним посланицима Луковић је потом набрајао и друга бројна херојства Црногораца као и оне који су о њима писали. Он је навео да је за Црногорце чојство највећи идеал, па и енглески историчар Милер зове Црногорце „аристокрацијом српске расе”.

Луковић је у Народној скупштини Црне Горе казао и да Црна Гора није само јуначко гнездо, јер се „у њој родила прва државна мисао код Срба, у 11. веку”.

„Тешко је наћи у историји света народ који је толико дао и који је толико љубио своју кршевиту отаџбину као црногорски народ”, грмио је пред народним посланицима Луковић. „Али, Црногорци нису ограничили своју љубав само на Црну Гору, него и на све Јужне Словене и на цело словенство, особито на мајку словенства – Русију, која, као што сунце силом гравитације привлачи све планете својом величином, вуче к себи све Словене…”

„Славна Црна Гора! Тако мисле о теби страни људи, а што бисмо имали да речемо ми, род твој? Векови су прохујали, али заслуге твоје за словенство остају непролазне, вечне као твоје стене. Стога, док год буде словенског човека од Леденог до Црног и Јадранског мора, од Тихог океана до Алпа, клањаће се крсту твоме, мукама и страдањима твојим, гробовима јунака твојих, ранама синова твојих, сузама мајки твојих, жалостима удовица и заручница твојих, крви посјечених младенаца твојих, плачу сирочади твоје, твојим попаљеним домовима, разореном огњишту твојем. Ти си прва носила основно камење за величанствену зграду ФНРЈ, у којој су нашли топли заклон и смирење браћа Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци и Македонци…”, рекао је између осталог у свом говору римокатолички свештеник дон Нико Луковића у Скупштини Народне Републике Црне Горе 1946. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: