Домовина се брани љепотом

Пише: Гојко Перовић

Ових стихова Љубивоја Ршумовића сам се сјетио кад сам завршио читање књиге Хиљаду хидесних сунаца авганистанског писца Халеда Хосеинија.

Ево јавно и одушевљено се придружујем неизбројивом скупу читалаца који су постали „поклоници“ ове предивне, родољубиве литературе. А овдје не мислим само на Халедова „сунца“, него и на његове „змајеве“ и „планине„.

Све три књиге су споменици лијепе и питке приповјетке; бисери мајсторског психолошког профилисања ликова (који јесу имагинарни, али истовремено могу бити, и јесу, „свако од нас“); примјери потресног описа и тумачења ратних збивања (чији темељи су некада наизглед узвишени, а чешће крајње приземни и звјерски); и коначно докази истинског родољубља, најљепшег родољубља, јединог могућег и једног смисленог родољубља. Земљу и народ које смо знали само из енциклопедија и игара „занимљиве географије“, завољели смо као своју, захваљујући Хосеинијевим романима.

Као и већина приврженика овог мајстора пера, дуго сам оклијевао да послије Ловца на змајеве отворим сљедећу његову књигу, бојећи се разочарења, убијеђен да се умјетнички домет и оваплоћење љубави према родној груди, који су „експлодирали“ у првом роману једноставно, не могу, ни из близа, поновити. И на сву срећу, опет попут већине, преварио сам се. Преварих се, па прочитах а планине одјекнуше, и тада сватих да сам се преварио и у погледу сопствених предвиђања. Још једна одлича књига. Е онда сам, гладан и жедан, наредне Хосеинијеве књиге, „у једном даху“, прочитао „чудесна сунца“. И осјећам се богатијим човјеком.

Боље од какве интернет-презентације, од ћаскања на форуму, од импресија са фејсбука… убједљивије од не знам каквог играног или чак документарног филма, Хосеини је, у ова три романа, свијету приближио свој древни Кабул, свој нестварно лијепи Авганистан. Снажније од било какве војне силе, он је срушио предрасуде нашег свјетоназора о тој средњоазијској држави као гнијезду фундаментализма и културне назадности. Вјештије од најбољег дипломате, овај писац разгрће слојеве талибанског насиља, муџахединске неслоге и комунистичке једностраности… и приказује нам онај стварни шаренолики Авганистан, виталан још од античких времена, његован у персијској култури и на персијском језику… земљу која је дом многим народима и културама… средиште оног исламског живота и богослужења, кога би свака хришћанска душа препознала као сродног у патријархалности и монотеизму.

Остављајући по страни оно што је можда најбоље код Хосеинија… његов приповједачки гениј; његово умијеће да схвати и објасни сусретање и ратовање различитих интереса политичког и културног утицаја; његов дар да изгради изванредну љубавну причу, такву да наликује онима из наших живота, а опет такву да не заостаје за митским Тристаном и Изолдом, Еросом и Психом… све то, дакле, остављајући по страни, стојим усхићен пред његовом љубављу према домовини.

У времену кад су сва родољубља и домољубља овог свијета компромитована насиљем, издајом, „мржњом према другоме“, ситним, приземним интересима који су камуфлирани узвишеним патриотским рјечником,

Хосеини показује и доказује да се домовина најјаче и најљепше брани љепотом! Као духовни сродник Ршумовића, Хосеини насупрот рата, тенкова, идеолошког насиља и квази-вјерског фундаментализма… ставља љепоту као стварни и прави разлог сваког исродољубља. Љепоту Божије творевине, љепоту људи и љубави у, наизглед, обичним малим животима, љепоту наде и вјере, љепоту породичног дома (и онда када он постоји, и онда када за њим чезнемо), љепоту културе и народног предан ја (које излазе из тог истог породичног дома)…

Љепота његовог Авганистана, за мене, постала је равна љепоти Ловћена и Јадрана; његов Кабул сам доживио као Цетиње; а његове прогнанике који и дан данас странствују по Пакистану и Ирану, жалим и саосјећам са њима, као што је Његош жалио за Косовом.

И ето чаробне а опет стварне моћи лијепе књижевности! Спаја неспојиво, зближава оно што, у реалном животу, ваљда никада не би могло ни требало да се сретне. Враћа наду и вјеру, у ову суморну визију свијета и човјечанства. Јер нама се данас чини да је човјекова вриједност потрошена. Чини нам се да је све лажно, и да више не умијемо ништа цијенити… на онај узвишени начин. Не умијемо цијенити… не умијемо вољети. Око нас су преварени, убијени и разочарани. Али баш онако, као што се, у сва три романа Халеда Хосеинија, главни јунаци не предају, као што се они увијек на крају враћају у ратом спржену и изобличену земљу, да би тамо нашли и ископали „карику која недостаје“ за ланчић људске среће тако и ми, мотивисани његовом умјетношћу, тражимо, баш на мјесту гдје смо пали, гдје смо поражени снагу да устанемо. Да из посусталих и мртвих васкрснемо, да од ружних и деформисаних, опет будемо лијепи. Да опет цијенимо, то јест да волимо свијет око себе.

Аутор је ректор Цетињске богословије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: