• Колумне

Домовина се брани лепотом

1 min read

5 година ‎ Дарко Прелевић

Црна Гора

Прошле године сам са фамилијом свратио у саврдак на Кучким Коритима. Док смо чекали качамак, појави се ниоткуда планинар са кесама у рукама, пуним смећа.

Обично се стидим само у своје име кад треба да се стидим, али сам тада био постиђен и у име „шире друштвене заједнице“. Дошао човјек из Словеније да покупи г….а за нама.

Домовина се брани очуваним природним љепотама, националним парковима и резерватима. Брани се рибама и птицама, како каже пјесник, али живим, а не потрованим и побијеним.

Некад ми је неко препричао своје чудесно искуство приликом давне посјете сегменту Кинеског зида, који се није баш налазио на уобичајеној туристичкој рути, већ је био дубоко у “унутрашњости”.

За свe вријеме боравка на тој дистопијској тачки Земљине кугле, није се могао чути нити један једини звук, црвкут птица, зрикавци, било што, само сабласна и језива тишина.
Незванично објашњење је било, да је у недостатку хране, локално становништво појело све што мрдало земљом, водом и небом. Глад је ђавоља работа, па такав помор донекле има оправдања.

Невјероватно је, уопште, да наши крапови, пастрмке и јегуље до сада нису мутирале у неке “Годзила надврсте” , кад већ успијевају да преживе све ихтиоциде, много пута учињене немарним изливањем отпадних вода у ријеке и језера.Ту су, са клупе за резерве, криволовци да мрежама, агрегатима и динамитом доврше посао.

И бојим се, довршиће га, па ће следеће генерације моћи уживо да виде само дубоко замрзнуту, са Далеког Истока увезену рибу а спортским риболовом ће моћи да се баве искључиво у симулираним условима, са џојстицима и конзолама у рукама умјесто штапова, шпула, удица и мамаца.

Видио сам чак и ФБ објаву са убијеним орлом, изнад чије слике поносни аутор-егзекутор „духовито“ констатује: „Орао пао.“ Што рећи!

Домовина се брани освојеним медаљама на међународним такмичењима из математике, биологије, информатике или хемије, медаљама које би требало да су прескупе да би њихови носиоци сјутра морали да раде у кафићима и кладионицама. Или, још горе, до своје тридесет и неке добијају џепарац од родитеља.

Брани се интелектуалном и научном елитом, угледним клиникама и престижним универзитетима са студентима из цијелог свијета, савременим лабораторијама , пословним могућностима и понудама које млади људи не могу да одбију јер знају да остајањем код куће добијају прилику да пристојно живе, стварају и напредују.

Домовина која држи до себе се брани развијеном инфраструктуром, аутопутевима и брзим пругама, мостовима, музејима,трговима и парковима по којима је препозната широм свијета.

Сјећам се посјете паришком музеју напредних технологија, која није била просвјетљење, већ отрежњење, ако је и било какве илузије у каквом смо болном заостатку, а који нажалост, временом може да буде само већи.

У напорном смо сустизању нас самих од прије тридесетак година, а камоли других. Памте се времена кад су овдје респектабилно биле развијене машинска, електронска,војна и друге гране индустрије али после “егзодуса” најстручнијих кадрова који не престаје да траје већ неколико деценија, тежак је, претежак опоравак.

Разлог је , првенствено, како неко паметан констатова, што се стицајем разних околности, овдје производи много више историје него што може да се поднесе.

Врло је мали број држава које развијају свемирски програм, али зашто баш наша мора у 21. вијеку да се хвали пуштањем у рад сеоског водовода на десетак километара од главног града.
Домовина се поред осталог брани занимљивом фудбалском лигом, АТП турнирима, “домаћим” филмовима и позоришним представама, становницима који читају књиге.

Пристојна домовина не смије да буде тржиште јефтине радне снаге и да дозволи да у њој човјек-домаћин мора пошто пото да се сели у град, умјесто да се у свом селу и на свом имању бави пољопривредом и достојанствено живи.

Не треба да има ни невољнике који на неком „тргу интелигенције“ чекају послодавца на по један дан, па да буде “дај што даш” да би могли некако да преживе тај дан. И да немају идеју ни визију што ће да раде за мјесец, два или годину и гдје ће да буду.

Нека тамо, скоро па савршена домовина се брани извозом својих производа, суфицитом платног промета, производњом органског воћа и поврћа , препознатом националном кухињом.
Домовина би требало и да се брани грађанима који могу себи да приуште скијашки викенд, љетовање на мору, посјету некој европској метрополи и све остале природне потребе које су неприродно пребачене у закључани фолдер „луксуз“.

Домовина се не брани отимањем природних ресурса од своје дјеце, грабежом и девастирањем свега што дође под руке као да је “судњи дан” и као да нико после нас не треба да живи.
Домовина се не брани ни тако што каменујемо сопствене возове, ломимо мобилијар по парковима, крадемо шахтове са улица и ломимо саднице и дрвеће.

Домовина се не брани полуколонијалним статусом нити економским ропством и бесомучним задуживањем које ни три следеће генерације не могу да врате, ни “домољубима” који држећи руку на “јуначким” грудима, док свира химна, размишљају је ли преостало још ишта што могу да отму или чије је домољубље директно пропорционално броју поклоњених а ничим заслужених квадрата стамбеног или пословног простора.

Домовина се не брани градирањем патриотизма својих грађана у односу на партијску припадност или националност, већ тако што не дозвољава да постоји и један њен становник ван правног поретка и изнад закона.

“Домовина се брани лепотом
И чашћу и знањем
Домовина се брани животом
И лепим васпитањем“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: