• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Док се лови „четничка пјесма“, бошњачка пронацистичка дивљања пролазе незапажено

1 min read

3 месеца ‎ ИН4С

Фото: санџачке.рс

Док поједини бошњачки политички и друштвени прваци у Црној Гори будно прате ко ће на дочеку српске Нове године запјевати „спорну“ пјесму и пријавити просвјетног радника министру, отворено величање колаборациониста и ратних злочинаца из Другог свјетског рата пролази без икакве институционалне или медијске реакције.

Најновији примјер је документарни филм „Битке за Санџак“ аутора Авда Хусеиновића, у организацији Бошњачке културне заједнице (БКЗ), чија је премијера најављена за вечерас 17. јануар 2026. године у кину „Кинеполис“ у Луксембургу, уз присуство аутора и „угледника бошњачког народа“.

Према најавама, филм кроз архивску грађу и интервјуе „осликава херојство и отпор Бошњака Санџака у Другом свјетском рату“. Међутим, увид у трејлер, као и у континуитет досадашњих пројеката БКЗ-а, показује да је ријеч о наставку опасног тренда – релативизације и глорификације муслиманских милиција, формација које су дјеловале у сарадњи са италијанским и њемачким окупатором и оставиле иза себе спаљена села и масовне злочине над српским цивилним становништвом.

Историјски подаци говоре да су муслиманске милиције на простору Санџака до краја 1942. године спалиле више од 140 српских села, уз бројне жртве међу женама, дјецом и старцима. Послијератна историографија, усмјерена готово искључиво на подјелу између партизана и четника, ове злочине је углавном прећуткивала, што је данас омогућило њихово представљање као наводни „антифашистички отпор“.

Посебно мјесто у овом ревизионистичком наративу заузима лик Османа Растодера, командира муслиманске милиције у Горњем Бихору, који је већ био централна фигура претходних пројеката БКЗ-а. Историчар Милутин Живковић наводи да је Растодер током 13-јулског устанка био у служби италијанског окупатора, да је командовао формацијама које су палиле српска православна села – Горажде, Заграђе, Тмушиће, Љешнице – и да је заговарао припајање дијелова Санџака и Старог Раса Великој Албанији.

Архивска документа Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача НР Црне Горе (досије бр. 91) недвосмислено га означавају као „организатора и команданта фашистичке милиције“, одговорног по командној и инспираторској линији за убиства, паљења, пљачке, хапшења и интернације православног становништва у беранском и бјелопољском срезу.

Међу документованим злочинима су напад на село Полица у августу 1941. године, паљење 54 куће, убиство заробљеног партизана Васа Поповића, као и заједничке акције са италијанском дивизијом „Венеција“, хапшења цивила и депортације у затворе у Бару, Скадру и Италији.

Истовремено, мора се нагласити нешто што ревизионисти и пропагандисти намјерно прећуткују или изврћу: не постоје историјски докази о непосредном учешћу Османа Растодера у злочину у Велици 1944. године. Тај масакр, у којем су на стравичан начин убијене стотине српских цивила – жена, дјеце и стараца – извршиле су муслиманске милиције из Плава и Гусиња, заједно са албанским фашистичким формацијама, о чему је ИН4С већ опширно писао.

Ово разликовање није релативизација злочина, већ управо супротно – услов за озбиљан, научно и морално одговоран однос према прошлости. Истина не трпи ни умањивање, ни лажно проширивање кривице.

Посебно је важно нагласити: поштени Бошњаци и муслимани не смију и не могу бити сатанизовани због злочина које су починили појединци или организоване колаборационистичке формације. Колективна кривица је опасна и неправедна, и она не води помирењу, већ новим подјелама.

Али исто тако, недопустиво је да се под изговором борбе против „говорa мржње“ или „национализма“ ћути пред покушајима да се ратни злочинци претворе у хероје, а колаборација са фашизмом у „антифашистичку борбу“. Културне, медијске и политичке институције немају право да спроводе историјску ревизију без отпора јавности.

Исти образац селективног морала видљив је и у дјеловању Бошњачког вијећа у Црној Гори, које гласно осуђује свако помињање Павла Ђуришића, док истовремено у својим просторијама држи портрет Јакупа Кардовића, команданта муслиманске милиције у Рожајама, одговорног за бројне злочине над српским цивилима.

Ако је антифашизам темељ савремене Црне Горе, онда он мора важити за све – или не вриједи ни за кога.

Док се јавност замајава пјесмама и симболима, испод радара пролази много опаснији процес: систематска ревизија историје и глорификација ратних злочинаца, упакована у форму „културе“ и „документарног филма“. Управо ту мора почети озбиљна, принципијелна расправа – ако заиста желимо друштво једнаких мјерила и истинског суочавања са прошлошћу, без обзира ко је жртва, а ко злочинац.

Прочитајте још:

Ратни злочинци — по мјери Бошњачког вијећа

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: