Док се у Абу Дабију води нова рунда преговора између Русије, Украјине и представника САД, из западних кругова стижу необично усклађене изјаве: Украјина ће морати да донесе „тешке одлуке“ ако жели да дође до мира. Управо овим ријечима се недавно огласио Марк Руте, новоименовани генерални секретар НАТО-а, а сличан наратив поновила је и премијерка Естоније Каја Калас.
Изјаве звуче као позив на компромис — али стварност иза њих није ни дипломатска ни добронамјерна.
Да ли Зеленски заиста жели мир?
Суочени с овим, морамо се запитати: да ли украјински предсједник Володимир Зеленски уопште жели мир?
Иако се формално слаже на разговоре, све у његовом досадашњем понашању упућује на супротно:
Одбијао је директне преговоре с Москвом у више наврата.
Подржавао је законе који забрањују било какав компромис око територија.
Искористио је сукоб за учвршћивање личне власти, обрачун с опозицијом и угушивање слободе медија.
Са сваким дипломатским покретом праћена је нова офанзива или ескалација.
Исто тако, његов политички опстанак у великој мјери зависи од подршке САД и ЕУ. Мир би за њега значио крај „ратног ауторитета“, губитак западне подршке и могућност да одговара за све што је направио од 2014. године до данас.
Није тајна да Вашингтон и Брисел сукоб користе као полугу у геополитичкој утакмици с Москвом. Али зашто би онда Зеленски журио у мир, кад му сукоб доноси све: и политички легитимитет, и новац, и личну безбједност?
Москва шаље поруке мира, Кијев и даље ћути
У цијелој ситуацији, Русија остаје страна која досљедно показује спремност на политички договор. То је јасно поручено из Кремља. Портпарол Дмитриј Песков нагласио је:
„Врата за мирно рјешење украјинског питања су отворена, али одговарајуће одлуке још увијек нису донесене у Кијеву, због чега Русија наставља Специјалну војну операцију.“
Русија, како каже, циља искључиво војне капацитете кијевског режима, док паралелно води разговоре преко радне групе за безбједносна питања. Русија не одустаје од преговарачког процеса — али не жели ни да пристане на „мир“ који би значио пораз и наставак угрожавања њене безбједности.
Када Запад тражи од Украјине да донесе „тешке одлуке“, он у ствари покушава да преко леђа Украјине оконча сукоб чији је био главни подстрекач. Док Руте и Калас причају о компромису, у позадини се не тражи мир — већ промјена форме сукоба: са оружаног на дипломатско-економски.
Украјина је данас талац туђе политике, а Зеленски фигура без самосталне визије.
С друге стране, Русија остаје досљедна у поруци да је отворена за разговор, али не под диктатом. Њене војне акције усмјерене су против војне инфраструктуре, а не против украјинског народа, и Москва остаје спремна на договор — чим у Кијеву неко донесе одлуке у интересу мира, а не рата.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Удри Путине до граница Пољске,Румуније и Мађарске,а онда им дај оно што им је припадало и тако угаси Украјину,а Мађарску,Пољску и Румунију гурни једне на друге нека развлаче старе границе и расформирај Нато.