Догађај слободе

Демократско право ти гарантује да – имаш пуно право на демократски начин исказивати сопствено незадовољство, али, будући да се „политика искључиво бави реалним стањем ствари“, она препознаје да је овакво незадовољство које подједнако осјећамо и дијелимо, нереално, те да је његово исказивање (протестима на булевару, бојкотом Парламента, прихватањем затвора као простора одакле се дјелује на идеју слободе…), чисто губље времена, које, дабоме, ради на штету општих државних интереса. То би, у преводу, отприлике значило: слобода је неисплатива јер припада свима, што политику, аутоматски, доводи у шкрипац!

Тачно је да капитализму демократија више није потребна ни као (провидна) маска. Али, да не залазимо сад у дефиниције и форме „радикалне“ љевице, овдје нас, прије свега, интересује демократија као један модел који не доноси опипљиве резултате (што се тиче ових крајева сигурно да не доноси), као што је Трамп током кампање, смогао снаге примјетити, да је НАТО застарео војни модел. Све то, у једном пакету, говори о окупацији слободе, како на глобалном плану, тако ништа мање и у локалном буњишту. Чекајући, дакле, НАТО, расплињујемо се у квази политици & демократији, моделима који служе притискању и окупирању слободе која, по рачуницама власти, ради против њеног суверенитета, итд.

„Ми смо данас присиљени да живимо као да смо слободни.“ Џон Греј

Слобода није фантом постојања, већ њен предуслов! Тако демократију није могуће спровести тамо гдје се слобода третира као анархистичко расположење и схватање ствари. Будући да у Црној Гори „демократије“ има за извоз, негдје испада да је логично за слободу се борити – гласом који долази иза решетака! Није ли, тако, одлазак Марка Милачића у затвор на одслужење казне од двадесет дана (јер му не пада на памет да им искешира петсто евра!), такође један вид протеста који нас не смије оставити равнодушним? – (Ово питање, у првим редовима, упућујем црногорским „студентима“, онима који се у сакоу, лежерно, питају о томе докле се стигло са ратификацијом, умјесто да са пиштаљкама, шерпама и добошима + балонима, избојкотују наставу и изађу на улице не би ли се срушио овај црни режим, као што то београдски студенти раде већ преко недељу дана устајући са паролом – Вучићу Шредеру, ав, ав, ав!… Али, идеологија блама је крајње чудно перципирање ствари и њене будућности.)

Негдје сам прочитао да је у три омиљене књиге, Марко навео култни Кратак преглед распадања, од господина скептика, Емил Мишел Сиорана. Постоје разни путеви слободе којим тежимо да избоксујемо слободу без подјела на ми и они, а неријетко, управо ти путеви знају бити и радикални, што је, иначе, увијек већ, чин еманципације. – Нема слободе без борбе, као што нема демократије ондје гдје нема слободе!

Да не бисмо још и сјутра живјели изигравајући како смо слободни, устанимо и једногласно поручимо: не, ми нисмо као друштво слободни, што већ казује да најмање живимо у демократској држави… Све друго је политиканство, чекање НАТО-а (као Годоа), и брањење суверености која је, ваљда је то више сваком јасно, нападнута баш од стране оних с врха.

Чађу се, ево, придружио и Марко, и тиме се недвосмислено поручује да омладина ДФ-а није за друго осим за затвора. У реду, тај вид протеста толико је снажан да је спреман слободну улицу замијенити затворском ћелијом у којој се, данас, млад човјек, како вели Марко, осјећа слободније него у Влади или ДПС-у. Међутим, шта са свима оним који се дуж подгоричког булевара сунчају у баштама кафића, не разумијевајући да без слободе нема младости, и да закинути демократије остајемо и без државе и будућности. Па, опет, то је управо она одвећ суверена омладина у одијелима посађена у клупама Парламента.

(Марко добро зна да Путеви слободе (Сартр) некад воде и у затвор, али да се истински слободарски дух свугдје осјећа слободно!)

П.С.
Гледамо се на Вуков рођендан!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: