Добротвори и задужбинари су стубови српске културе и духовности 

Предавање мр Бојана Струњаша на добротворној вечери „Учини добро и не кај се“, за помоћ у изградњи храма Светих мученика Козме и Дамјана у Страховом долу – Подковач.

Добротворно вече је одржано 21. Априла 2018. године у свечаној сали Хотела „Пљевља“. 

Преосвећени владико,
Високопречасни протојереји,
Драга браћо и пријатељи,

Указали сте ми велику част позивом да својим предавањем употпуним ово сабрање, посебно из разлога што моја породица (по мушкој линији) води поријекло из ваших крајева, тачније из Ковача, гдје је рођен мој чукундеда Ћиро Савић.

Када сам са Драганом Алорићем, мојим уваженим пријатељем и колегом из Српског националног савјета, разговарао око учешћа на вечерашњем скупу, он ми је предложио да тема мог предавања буде Добротвори и задужбинари су стубови српске културе и духовности.

Као професор српске средњовјековне књижевности могао бих опширно говорити о бројним добротворима и задужбинарима кроз српску историју. Међутим, за ову прилику сам одабрао неке моменте за које ми се учинило да ће вам бити занимљиви.

У наслову мог вечерашњег пригодног предавања налазе се двије кључне ријечи – добротвори и задужбинари, па ћу и почети од саме етимологије (поријекла) ове двије ријечи.

Ријеч добротвор је настала спајањем двије ријечи – добро и творити (стварати). Дакле, добротвор је онај који чини добра дјела, који некоме пружа помоћ и заштиту – доброчинитељ. У основи ријечи задужбинар налази се ријеч душа. Тако српска ријеч задужбинар означава онога који гради цркве и манастире за спасење своје душе. У нашој историји много је дивних примјера задужбинарства, па су задужбинари и њихове задужбине постале духовна вертикала српског народа.

Традиција доброчинства и задужбинарства нарочито је његована од стране владара из светородне династије Немањић која се идеално уклапала са њиховом државничком визијм која је почивала на јаким и дубоким духовним темељима.

Наши средњовјековни владари (краљеви и цареви) нису гомилали благо за себе, како то чине данашњи „моћни и модерни“ европски владари, већ су градили дивне задужбине за душе своје и за душу српскога народа.

За вријеме свога охристовљеног овоземаљског живота они су, много боље него ми данас, знали шта су праве вриједности и како могу завриједити Царство Небеско.

Иза њих је остало на хиљаде задужбина у којима се и данас прославља име Господње. Навешћемо само неке: Ђурћеви ступови (код Берана и код Новог Пазара), Студеница, Хиландар, наша Милешева, Бања Прибојска, Морача, Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Сопоћани итд.

Српски краљ Милутин је за 40 година своје владавине саградио 40 цркава и манастира. Народ памти да је он био и ктитор цркве Успења Пресвете Богородице у Довољи. Као што знате, краљ Милутин је био син краља Уроша првог, који је по неким истраживачима био први ктитор Свете Тројице Пљеваљске.

Наши средњевјековни владари и задужбинари одавно су завршили своје овоземаљске животе, али су иза њих остала њихова добра дјела која су чинили, и светиње које су за своју и за душу свога народа градили. Остале су задужбине које као звијезде сијају на нашој православној земљи.

Та парчад неба на земљи су она духовна нит која веже српску прошлост, садашњост и будућност. Која веже нас саме са нашим славним прецима. У дубоким и стаменим темљима наших древних светиња, упркос вихору времена, сачувана је наша народна душа.

Традицију задужбинарства наставили су и сви српски владари који су владали послије Немањића, али и наши архиепископи, патријарси и епископи.

Српска народна епска пјесма Свети Саво на симболичан начин одсликава колико је наш народ цијенио своје владаре и њихове задужбине које су биле и остале једина наша залога за будућност.

Пјесма Свети Саво је сачувана у двије варијанте и у њој је сажета суштина доброчинства као божанске категорије.

Навешћу само неке дијелове који ће вам дати цјеловиту слику о ономе што сам говорио у уводном дијелу предавања:

Збор зборила господа ришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
– Мили Боже, чуда големога!
Куд се ђеде цар-Немање благо,
Седам кула гроша и дуката?

Одмах након уводног дијела пјесме слиједи дио у ком народни пјесник-пјевач кроз ријечи Светога Саве одговара господи ришћанској да Немања (тј. Немањићи) није узалуд трошио благо, већ – градећи млоге задужбине.

Није бабо расковао благо
На наџаке ни на буздоване,
Ни добријем коњ’ма на ратове,
Већ је бабо похарчио благо
Све градећи млоге задужбине…
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Миљешевку на Херцеговини,
И Довољу близу Горе Црне;
И Тројицу надомак Таслиџе
Украј воде украј Ћиотине;
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Ту је дао једну кулу блага.
Осталога што претече блага,
Остало је благо похарчио
Зидајући по калу калдрме
И градећи по водам’ ћуприје
Дијелећи кљасту и слијепу,
Док је души мјесто уватио,
Седам кула блага похарчио…

Пјесма се завршава ријечима (благословом) господе ришћанске упућеним Немањићима у којима је сачувана и једна велика историјска истина:

„Што носили, свијетло вам било!
Што родили, све вам свето било!“
И што рече господа ришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло.

Када говоримо на тему задужбинарства и доброчинства, морамо стално имати на уму чињеницу да Пљевља у средњем вијеку нису била као данас, на вјетрометини између три државе (са већинским осјећањем народа о неприпадању ни једној од те три државе), већ су била дио моћне српске средњовјековне државе Рашке.

Њен саставни дио који се ни по чему није разликовао од остатка те велике државе, па ни по броју задужбина. Сјетимо се само наша четири манастира: Свете Тројице, Дубочице, Довоље и Аранђела у Тари.

Подсјетићу вас да према неким мојим истраживањима само на територији данашње Општине Пљевља у рушевинама се налази око 100 цркава и манастира. Немам времена да вам говорим о свим локалитетима за које се поуздано зна да су били мјеста црквених објеката, већ ћу вашу пажњу с разлогом усмјерити само на бољанићки крај.

За вријеме Краљевине Југославије Бољанићка општина била је највећа општина у Пљеваљском срезу. Чинила су је села: Бољанићи, Потковач, Страхов до, Рађевићи и Поблаће са бројним засеоцима. Колико је данас познато на овом простору се у рушевинама налази 14 цркава.

ПОБЛАЋЕ
Црква у Оцркављу (Забрњица)
Црква у Ђаковићима (Кујунџиница)
Црква код школе у Поблаћу
Црква у Коси
Манастир у Барама (Ћелије)

Рађевићи
Црква у Трговишту
Црква у Јагодњем долу (Црквине)
Црква у Подгробници

Глисница
Манастир у Елезовићима

Ковач
Црква у Јасикама

Потковач 
Црква у Улици

Јакупов гроб 
Црква на Илијиној главици

Страхов до 
Црква у мјесту званом Црквина
Манастир у мјесту Црквине

Ходећи духовним путевима својих славних предака, у нашој браћи и пријатељима из Страховог дола, родила се мисао о обнови старе цркве коју су њихови преци градили зарад мјеста у царству небеском.

Обнављајући своју стару цркву, они ће себе обновити и свој крај украсити једном новом звијездом – црквом Светих Безсребреника Козме и Дамјана.

Култ ових светаца је од давнина поштован у народу пљеваљског краја. Дио њихових светих моштију се чува у манастиру Свете Треојице. Занимљиво је примијетити да и ктитори старе припрате Свете Тројице (монах Георгије са сином – јеромонахом Ананијем и синовцем – спахијом Војином) потичу из бољанићког краја, тачније из Поблаћа. Дио ктиторске композиције је и Свети Врач Козма који приводи златара Јована Богородици.

Свети Врачи и нас призивају да нашу браћу Србе из Страховог дола у њиховој племенитој намјери братски помогнемо и будемо им сапутници на томе христољубивом путу изградње цркве. Божјом вољом и благословом нашег епископа Атанасија у Страхов до ће са неба поново слетјети стара црква од креча и камена, која се била привремено вазнијела на Небеса чекајући, ево, ово наше вријеме да се врати на своје старо мјесто.

Живописно и бајковито село Страхов до носи и тајанствено и симболично име које је добило по неком Страху који се Бога бојао, а знамо да је страх Божији почетак мудрости. Вођени страхом Божијим наши преци су чинили добро, градили су задужбине за спасење својих душа и посвећивали их светитељима који ће бити њихови заступници пред Господом.
Обнављањем древних светиња ми постајемо достојни својих славних предака и дајемо одговор и на оно добро познато Његошево питање:

Су чим ћете изаћ’ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунце грије?

На концу овог мог кратког предавања о добротворима и задужбинарима као стубовима духовности српског народа истичем да ћете и ви који ћете помоћи изградњу цркве Светих Козме и Дамјана постати дио тих духовних стубова и зато вас поздрављам управо стиховима из пјесме Свети Саво:

Што носили, свијетло вам било!
Што родили, све вам свето било!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: