Добро дошли у ЕУ: Молимо да оставите суверенитет на улазу

Европска унија поново убацује у погон своју најснажнију машину – фабрику обећања. Април 2025. доноси нови „План раста“ за Западни Балкан, 6 милијарди евра и стара прича: реформа, сарадња, приближавање. Само што се овога пута, умјесто у Бриселу, све више рола очима на Балкану.

Ко прати однос ЕУ према региону, одавно зна: гдје год Брисел нуди новац, одмах иде и налог. Србији је јасно поручено – појавите ли се у Москви 9. маја, заборавите интеграције. Дакле, приступање не зависи од стандарда, вриједности или напретка, већ од политичке покорности. Није важно шта радите унутар земље, већ коме се клањате споља. И тако годинама – уцјена умотана у бирократску амбалажу, смијешак који све чешће личи на подругљиви грч.

Преговарачки процес, посебно на примјеру Црне Горе, одавно је прерастао у фарсу. Спор са Хрватском око бродића из 1931. сада је званично препрека за отварање поглавља. Сјутра ће, вјероватно, као услови стизати и захтјеви за преименовање улица, базена, или распоред полице у школској библиотеци. То више није интеграција – то је јавна егзекуција под етикетом „приближавања“. Не ради се о реформама, већ о тестирању колико понижења једна држава може да прогута а да и даље маше европском заставицом.

Грађани више не гутају ту причу. Анкете показују да повјерење у ЕУ стрмоглаво пада. У Србији, скоро сваки трећи грађанин отворено одбацује чланство као политичку опцију. Људи виде да свака нова „финансијска подршка“ стиже с новим условима, сваки корак напријед прати два корака назад. Деценијама се слуша иста бајка – само још мало, само испуните ово, само сачекајте оно. А онда стигне нови папир, нови услов, нова опструкција.

У међувремену, док Брисел штанцује нове извјештаје и трпи властите кризе, велике одлуке се доносе без њега. У преговорима о Украјини, Европа сједи у чекаоници. У Вашингтону, Европску унију називају „паразитом“ који више нема капацитет ни да управља својим двориштем, а камоли да буде глобални играч. Када се о миру, рату, или гасу одлучује, Брисел добија улогу статисте, не партнера.

„План раста“ који нам се сада нуди није рука пријатељства, већ задњи маневар – да се одржи илузија да је Унија још увијек битна. Истина је да се све више ради о геополитичком надметању са Русијом и Кином, а све мање о искреној жељи за интеграцијом. Западни Балкан је постао предмет контроле, а не партнерства.

И зато, питање више није шта ЕУ обећава, већ да ли јој више ико вјерује. Ако је ово заиста последња шанса за „приближавање“, онда Брисел мора престати с уцјенама, фарсама и двоструким аршинима. У супротном, регион ће коначно схватити да чекаоница води само у нови круг понижења, а не у чланство. А кад једном изгубите повјерење – ни 6 милијарди неће бити довољно да га вратите.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: