Dobro došao kući, stari ratni druže     

Sovjetski terenac GAZ-67 zbog nevjerovatne mobilnosti i izdržljivosti, nazivali su i “malom vojnom mazgom”. Mogao je ne samo da brzo preveze komandante na linije fronta, već i lakše topove, terenske kuhinje, a ako je neophodno – i ranjenike.

Danas, svi kolekcionari retro automobila sanjaju da dođu u posjed ovog rijetkog, dragocjenog modela. Baš ovakvog, vojnog, koji ispod karoserije skriva prašinu sa ratničkih puteva… Od oktobra 1943. do 9. maja 1945. proizvedeno je samo 6.068 komada. A sada, nakon više od 70 godina, praktično su nestali.

Pročitajte priču o jednom takvom automobilu i prosudite sami –  je li ovo slučajnost, volja sudbine ili nešto drugo.

“U ovom terencu GAZ-67, ratovao je moj stric, major Aleksandar Savenkov,  čije ime i nosim”, kaže krasnojarski kolekcionar retro tehnologije, Aleksandar Savenkov. “Samo sam ja Grigorjevič, a on je Timofejevič. Ovaj GAZ mu je više puta spasio život i na njemu se dovezao kući nakon rata”.

Aleksandar Timofejevič Savenkov je, tokom Velikog otadžbinskog rata, bio politički komesar.  Dolazio on, negdje u ljeto 1943. godine, u jednu vojnu jedinicu. Sasvim slučajno, obrativši pažnju na čovjeka koji je pušio sa komandirom,  jedan vojnik u njemu prepozna – brata od strica! Aleksandar je takođe, odmah  prepoznao brata: “Demjane, ti si? Živ i zdrav? Kakav susret! Imaš li vijesti od kuće? Kako ste svi?”

Nijesu se gledali od početka rata, uželjeli se jedan drugog, i počeli razgovore bez kraja. Aleksandar je imao nevještog vozača, a Demjan je u kolhozu na Altaju vozio traktor. Tako je, od toga dana, Aleksandar imenovao Demjana za vozača. I, ispostaviće se da ga je spasio sigurne smrti – sjutradan njegova četa je krenula u borbu, iz koje se niko nije vratio.

U septembru 1943. godine, kamionet koji su do tada vozili uništen je tokom bombardovanja. Tada su braća dobila GAZ-67, i na njemu su ušli u Berlin. Demjan se prvi demobilisao, a Aleksandar se tek 1949. vratio kući na Altaj, za volanom svog dragog “Ivana Ivaniča” – tako je nazivao svog ratnog druga.

“Godine 1967. moj stric je umro, a rođaci su prodali njegov auto. Nijesam znao kome, tek sam bio rođen”, kaže kolekcionar. “I prije četiri godine, kada je tek počela da se budi moja strast prema starinama, drugar mi reče da je u Berezovki našao stari, vojni automobil. Niko ga ne vozi već odavno, samo zauzima prostor u dvorištu. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je ovo baš taj auto. Otišao sam, pogledao, i kupio u bescjenje. Bio je u užasnom stanju. Sve što je moglo da istruli – istrulilo je. Koliko je samo vlasnika promijenio, Bog sami zna!?. Karoseriju sam ja napravio. Fabrički su samo motor i prednji kraj. Sređivanje me koštalo oko 360 hiljada rubalja”.

Da je ova, sasvim slučajno kupljena olupina, u stvari, porodična relikvija, saznao je tek prije par godina, tokom porodične proslave, na kojoj se okupilo dvadesetak najbližih članova porodice. Sestra od strica kolekcionara, Marija Alekandrovna Savenkova, reče da je broj automobila njenog oca – 116.

“Oblio me hladan znoj”, kaže Aleksandar. “Pitam je: šališ li se ti sa mnom? Pa, taj auto je kod mene”! Rekla je: “Ne može biti!” Rekoh  im da su dokumenta na stolu i da pogledaju. U ispravama piše jasno: broj  motora – 116. Nakon tog saznanja, GAZ-67 postao je za mene najvrijedniji dio moje kolekcije. Neprocjenjiva porodična uspomena”.

Danas je “Ivan Ivanič” učesnik brojnih izložbi i svečanih procesija u čast “Dana pobjede”. Aleksandar uvijek obuče vojnu uniformu iz 1943. i ponosno jezdi gradskim ulicama na starom, ratnom drugu njegovih predaka.

Jelena Serebrovskaja: KOMSOMOLЬSKAЯ PRAVDA